Od početka građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji i prvih sukoba u Sloveniji i Hrvatskoj, a kasnije i u Bosni, švedski mediji su izveštavali suprotno onome što smo čitali u srpskoj štampi i gledali na RTS-u. Pored pristrasnih izveštavanja njihovih reportera, švedska televizija je uglavnom emitovala TV priloge hrvatske televizije. Nikada ranije nisam pomislio da mediji u Švedskoj mogu da se rukovode drugim interesima a ne istinom. Da li su beogradski mediji selektivno izveštavali javnost o sukobima u Sloveniji i Hrvatskoj? Jesu, ali sam shvatio da nisu bili jedini i da svi lažu. Moja potreba i moranje je bilo da saznam (i da upoznam druge sa time) koliko ko laže o raspadu Jugoslavije, o sukobima i zločinima…

Tada sam još imao firmu „Yugofilm production“. Kupio sam 15 video rekordera, sa njima pokrio nekoliko država i snimali smo sve što je emitovano o ratu na televizijama u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni, kao i na TV kanalima u Švedskoj, Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj… Upoređivao sam objavljeno i tražio činjenice koje su potvrđivale istinu ili otkrivale laži. Na taj način dolazio sam do istine, mada su istine bile manje ili više modifikovane. Osećao sam ljudsku i nacionalnu obavezu da reagujem prvenstveno protiv spinovanja slike o Srbima kao jedinom zločinačkom narodu. Srpski narod, kao ni svi dugi narodi, nisu zločinci i bilo od koga i bilo gde počinjene zločine nije činio narod, već pojedinci među svim narodima.
(more…)

Moje ime je Nikola Janić, rođen sam pre… mnogo godina u Jugoslaviji, zemlji koju sam voleo i u njoj živeo prvu trećinu mog života. Sve moje „prvo“ počelo je i naučio sam u toj zemlji. Tri prva nesigurna koraka na dve klimave dečje noge, od „četvoronošca“ su me uspravila i povele ka čoveku. Prvi pogledi ka devojčicama i prva otkrivanja različitih tajni ženskih magneta, doživljavanja dubine i inteziteta u drhtajima sjedinjenja, otkrio sam i „učio zanat“ u zemlji u kojoj sam postao muškarac, a onda i čovek. Stao sam na „daske koje život znače“, počeo glumačku karjeru, od mene srcem, ne mozgom odabranu profesiju.

U leto 1967. otputovao sam na nekoliko dana u Švedsku, zemlju za koju nikada nisam ni pomislio ni poželeo da bi živeo u toj hladnoj zemlji. Nisam ni verovao u bajke, ali saradnjom mog pogleda i mog srca doživeo sam najlepšu i beskrajnu životnu bajku. Video sam nju… i istog minuta zamolio zbunjenog prevodioca da joj prevede moje pitanje: da li hoće da se uda za mene? Bio sam ozbiljan i siguran, jer sam u blesku trenutka naših pogleda znao da će ona biti moja žena i majka moje dece. Iznenađena pitanjem rekla je: “Šta pita? On nije pametan…“ a od njenih pet izgovorenih reči ja sam zapamtio samo poslednju reč. Tri meseca kasnije ona je pred matičarem postala moje sve, a ja njen „pametna“ muž.
(more…)