Arhiva za Septembar 2011.

Želja

Rubrika: Stih nedelje

 

Želim da sam s tobom stopljena u ćutnji,
rasplamsalom dahu il’ podnevnoj šetnji…
Probuđena želja talasa u slutnji
koja se kroz nemir iscrta u pretnji.

Šta ako je sve to samo igra čula,
samo treptaj rose, kratki ples leptira…?
Ako s prvim daškom vetrometnih frula
sve ovo u nama počne da se spira…

Zagledam u sebe, tražim tvoje oči,
i plaši me pogled s tim osmehom smelim.
Obojena slutnjom strahujem da kročim
i ne mogu ništa osim da te želim…

Dragana Konstantinović
(1961)

Ljubav poezije

Rubrika: Stih nedelje

Branko Miljković

 

Ja volim sreću koja nije srećna
Pesmu koja miri zavađene reči
Slobodu koja ima svoje robove
I usnu koja se kupuje za poljubac

Ja volim reč o koju se otimaju dve slike
I sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra
Cvetove koji se prepiru sa vremenom
U ime budućih plodova i prolećne časti

Ja volim sve što se kreće jer sve što se kreće
Kreće se po zakonima mirovanja i smrti
Volim sve istine koje nisu obavezne

Ja volim jučerašnje nežnosti
Da kažem svome telu "dosta" i da sanjam bilje
Prste oči sluh drugačije raspoređene
U šumi nego li u telu

Branko Miljković
(1934-1961)

Kada mi nedostaješ

Rubrika: Stih nedelje

Miroslav Antić

 

Mislim tuđe misli
Kradem svoje vreme
Provlačim ga
Između oblaka, snova,
Daljine i snega…

Kada poželim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oči
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.

Kada te nema
Jer tako hoću
Zaledim osmeh
U sebi kažem ime
Udahnem duboko
I pomislim

Tako mi nedostaješ…

Miroslav Antić
(1932-1985)

Uzalud je budim

Rubrika: Stih nedelje

Branko Miljković

 

Budim je zbog sunca koje sebe objašnjava biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje lice na ove ovde

Zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda biti mina u raskrvavljenom nebu

Zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim

uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drugčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da je kažu

uzalud je budim
ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa

uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku.

Branko Miljković
(1934-1961)