Zabeležiću još i smirenu jesenju noć
Izgubljenog i lagodnog lutanja
Duž glomaznih skorojevićskih palata
I sumornih zaboravljenih starih plotova,
Po širokim bezbojnim novim ulicama
I pokunjalim pustim sokačićima,
U čijem se tada mestimice prošaranom
Isprekidanom mraku titralo, krilo
Mnogo neobuzdane čudne poezije.
Na afišama i firmama bile su ispisane
Fantastične pesme i kabalističke reči
Koje smo domišljanski vezivali među sobom
I sa zvezdama iznad nas.

Jer zvezde su nam bile sasvim bliske,
Visile su u granju još zelenog drveća
I padale su često kao vatrene šišarke,
Negde, niz horizont od crne kadife.
Dužinu ulica i zaostalih poznih časova
Kratili su naši razgovori i ćutanja,
Iz kojih su iskrsavale trenutne nove zvezde
I noćni leptiri sjajniji, lepši od onih
Što su lepršali oko sijalica.
Tako smo išli dugo, dugo za vremenom
Što izmiče – i hvatali smo za krila
Iščezavajuće trenutke. Naposletku,
U setnom svetlu sivog praskozorja,
Držala je samo još ruka ruku,
U znak završetka igre i oproštaja.

Rukovanje: nemi poljubac dlanova
Pod jednodušnim pritiskom prstiju.

Todor Manojlović
(1883-1968)

Gde je tvoja uska, tiha ruka,
puna zvuka dok niz kosu klizi,
puna reči kad se oko struka
svije, kad se poput vitog luka
slije s mojim telom? Prisni, bliži,

mi ćutasmo tad, a ona sama
pričala je šta u tebi vri:
cela sočna, topla, slatka tama
ključala je njome; cela ti
zvučala si kroz nju; cela drama

krvi naše, i bolna i draga,
u snažni se izlivala zvuk,
dok uz bedra svijao se naga
tvoj drhtavi, vitki, lomni struk.

Gde je tvoja tiha ruka vita,
da na somot oslonim se njen,
pa da slušam kako šumno hita
njenom krvi moga bila sen,
kako čezne gladna, nikad sita,

da izljubi pore moje sve,
šapćući ime moje?
Pun sam zvuka tihe ruke tvoje,
pun nežnosti i njene i svoje,
i nje željan, željan nje.

Velimir Živojinović Massuka
(1886-1974)

Koliko je sreće u časima ovim,
Kad se mjesec rađa na plavoj visini,
Kada slavuj peva negdje u daljini
I razgara srce plamenima novim!

Ovdje drvlje staro duge sjenke baca,
U našoj rijeci brdo se ogleda;
Dođi, jer mi srce više mira ne da –
Ja sam žedan, draga, tvojih poljubaca.

Ne moli se tamo, pred ikonom starom!
Ovdje u slobodi, pred nebom – oltarom,
Sa koga nam Gospod o milosti zbori,

Dođi, da zajedno molimo nas dvoje:
Ja ću sve da ljubim, oči, usne tvoje,
A ti strepi, dršći i sa mnom izgori.  

Aleksa Šantić
(1868-1924)

Čekaj me noćno na letnjem treperenju sunca,
S kojim sam sam u pohode kasnome došao letu,
Lak i gibak ko struna
Na plavoj pozadini vidika.

Čekaj me noćno, jer dan je suviše lak i kratak
Za nežni prkos reči, za zvon ljubavnog guka
U ovom prostoru bez međa, u ovoj korubi neba,
Planina, livada travnih i cveća utišanog,
U ovom krugu zemlje, i voda, i glasnih ptica,
Orlova širokokrilnih i čavki vranih boja
Koje zatamne zrenik
Zastorom svojih krila.

Čekaj me noćno ko suton ljubavni zagrljaj mraka,
Kad svetlost se slije u tamu i kao potok spusti
Niz glatku zvezdanu putanju,
Niz tvoje ruke i lice, niz kose i mlečne grudi,
Niz padinu mladog stasa i uzburkana bedra,
U kojima ljubav se ljuška kao u vodi žubor,

Kao u ptici pesma,
I kao urlik u vuku
Na gladnoj ledini noći, na oštrom sečivu mraza,
Na talasanju svih čula
Svih bića i svih stvari.

Čekaj me noćno, jer leto samuje uoči zore
Kad pođe da nas traži
I stvori novi zanos.

Tanasije Mladenović
(1913-2003)