Kad su joj 1995. godine Orićevi na Zalazju ubili oca Miodraga, imao je samo 33 godine, strica Momčila i brata od strica Mila, Biljana Kandić, devojačko Rakić, imala je samo šest godina. Trideset jednu godinu kasnije rana na srcu nije zarasla niti će ikad zarasti. Savila se juče Biljana oko očevog groba i grobova rođaka, dovela i svoju decu, mali su još, ćerkici je pet, sinu dve godine, da vide dedu, da mu čestitaju Petrovdan.

„Pobili su ih samo zato što su bili Srbi. Stričeve kosti nisu još nađene, Milove su opojane i pokopane pre koju godinu, oca su tog dana, kasnije sam saznala, zarobili i odveli u Srebrenicu sa još jedanaestoro Srba sa Zalazja. Tamo su ga i ubili“, priča Biljana danas na groblju na Zalazju tužnu istoriju svoje porodice.

Majka, strina Ljilja, Momčilova supruga, i Milova žena Ljilja uspele su da se dokopaju šume, da pobegnu, praćene rafalima Orićevih junaka.

Trideset jednu godinu kasnije za smrt njenog oca, ni krivog ni dužnog, za smrt strica i brata od strica niko još nije odgovarao niti ima naznake da će ikad odgovarati.

„Razočarani smo, rezignirani, nadali smo se bar međunarodnoj pravdi ako ne domaćoj. Jednostavno, takvi smo, ne idemo po svetu da se žalimo, da kukamo, kazne za zločince nema, ovo što se desilo trebalo bi da bude pouka za budućnost. Za međunarodnu zajednicu, za one koji su juče bili u Potočarima samo jedno pitanje – ako su se u Srebrenici, kako kažu, samo branili, šta su onda radili na Petrovdan na Zalazju u kome su živeli samo Srbi, jesu li se i ovde branili?!“, pita Biljana sa Zalazja. Uzalud, nema odgovora na njena pitanja.

Nije im ovo prvi put, odavno Srbi oko Drine slave i obeležavaju krvave Petrovdane, Trojice, Božiće… Na groblju na Zalazju iznad Srebrenice, danas, na Petrovdan, došli unuci da đedovima čestitaju slavu, praznike, sestre da obiđu braću, majke sinove, sinovi očeve…

Trideset je i jedna godina od krvavog Petrovdana 1992. Na groblju u centru sela spomenik s imenima meštana pobijenih tog dana, 69 imena. Kraj njega, još jedan spomenik, stariji, na njemu imena 94 meštana pobijenih na treće Trojice 1943. kada su ustaše u selu maljevima pobile četrdesetoro dece… Ima tu još starijih zločina, nema spomenika…

Mile Stanojević na Petrovdan je izgubio brata Boža, godinu dana ranije i drugog brata Radisava, majka Stanojka godinama je živela od groba do groba svojih sinova. Umrla mučenica ima sedam godina. Našla mir duši.

Ni pedeset metara od spomenika dve srušene kuće, jednoj se odavno ni temelji ne znaju, nemi su svedoci srpskog stradanja.

„Ovde je bila kuća, stara, vlasništvo Rakića, predveče na Petrovdan, pre povlačenja, Orićevi su u kući zatekli desetak ranjenika, Srba, naslagali su preko njih automobilske gume. Na ovom mestu ti mučenici živi su izgoreli. Sve to iz susedne kuće, sakriveni ispod krova, s bombama u rukama gledali su troje, četvoro meštana… Srećom, nisu ih našli, ali jesu vlasnika kuće koga su živog zapalili, prepoznali smo ga samo po pantalonama“, ispričao mi je danas u Zalazju Stanojević.

Uredno su Srbi poslednjih dana pozivali predstavnike međunarodne zajednice da dođu i u Zalazje. Kao i prethodnih godina, nije došao niko.

Miloš Vujadinović (71) na krvavi Petrovdan izgubio je rođenog brata i bratića.

„Brata su ranili pa zarobili. Dva dana kasnije sa još četvoro-petoro Srba streljan je u blizini Srebrenice“, kaže Miloš na Zalazju.

I on je, nastavlja, bio zarobljen, u stvari za njegovu porodicu bio je „poginuo“, takve su vesti do njih stigle. Posle je razmenjen, prebačen u Beograd, tek tamo je saznao da mu je i porodica živa.

„Pravde nema pa nema i to nam je jasno. Kome da se mi Srbi žalimo, ko će našu tugu razumeti, prihvatiti da su i nas ubijali? A jasno je da ne mogu da odustanem, nemam pravo“, ističe Miloš.

Trideset jednu godinu od zločina na Zalazju nema ni jednog jedinog meštanina koji ovde živi. Ima onih koji dođu preko leta, ostanu koji dan i odu.

Poslednji meštanin Neđo Stanojević preminuo je pre koju godinu, samo u Stanojevićima posle Orićevog krvavog pira zatvoreno je pet kuća. Malo dalje od Neđove kuće, koju danas održavaju njegovi sinovi, ćerka, stoje u draču davno zarasli temelji kuća koje su 1943. popalili i porušili ustaše, kada u Zalazju nije ostala nijedna srpska duša.

„Trideset jedna godina, trideset prvi put poruka je ista – zločin bez kazne. Mi se nalazimo pored dva spomenika iz dva rata, za jedan narod. Jedan za Srbe pobijene 1943, drugi za Srbe pobijene 1992. To govori da smo stradali u prošlom ratu, ali i u ovom odbrambeno-otadžbinskom, to govori da je tradicija naših komšija, čini mi se, da nas ubijaju ovde jer znaju da neće odgovarati“, rekao je danas na Zalazju Branimir Kojić, predsednik Skupštine Republičke organizacije porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila.

Kojić kaže da je posebno bolno što generacijama koje su rasle posle Drugog svetskog rata, njihovi stariji, nažalost, nisu prenosili ono što se ovde dešavalo 1940-ih godina, pa se desilo novo stradanje.

„Kao porodice nas boli, vređa to što niko od međunarodne zajednice ne želi da dođe ovde da se pokloni našim žrtvama. Suze jednih majki i drugih majki nisu iste. Bol bošnjačke majke iz očiju međunarodne zajednice mnogo više vredi od bola srpske majke. Ne samo srpske majke Zalazja nego srpske majke Podrinja, srpske majke čitave Bosne i Hercegovine. Mi moramo da negujemo kulturu sećanja, da svakog dana govorimo, da svakog dana našoj deci pričamo šta se ovde dešavalo, da se ne bi ponovilo i kako ponovo ne bismo stradali“, kaže Kojić.

Na Zalazju danas je služen parastos pobijenim Srbima.

„Tog dana, 1992. godine, starica Đuka Simić (65) mučena je pa okrutno ubijena pred svojom kućom. Na njenom telu izbrojano je više od 16 prostrelnih i ubodnih rana. Domaćica Rada Cvijetinović (41) zarobljena je, a potom satima mučena i zlostavljana, pa masakrirana na kućnom pragu. Njeno telo je pronađeno u obližnjem potoku. Mučki je ubijena i Dostana Cvijetinović (63), koju su muslimanski vojnici najpre mučili a potom ubili hladnim oružjem, najverovatnije sekirom. Starac Srećko Spajić (64) je nakon stravičnih tortura masakriran u sopstvenoj kući. Devojka Rada Gvozdenović (17) usmrćena je s nekoliko metaka, a njena baka Studenka, stara 92 godine, ubijena je udarcima maljem o glavu. Na Zalazju je streljana i medicinska sestra Radivojka Rada Milanović (55), koja je od početka rata ostala u Srebrenici da pomaže svojim pacijentima. Rada Milanović je najpre zarobljena a potom zatvorena u logor, gde je bila izložena nezamislivim psihičkim i fizičkim torturama. Nakon toga je odvedena na Zalazje, gde je masakrirana s drugim zarobljenicima. U napadu na Zalazje zarobljen je, mučen pa okrutno ubijen sudija Slobodan Ilić, koji je imao 46 godina. Nenaoružan i svezan, Slobodan je preživeo strašne muke i torture…“, samo su neke strašne priče sa Zalazja krvavog Petrovdana 1992. godine.

I tužna poruka danas sa Zalazja svetu – „znamo mi da vi naše žrtve ne samo da ne priznajete nego ih i prezirete“.

autor: Zoran Šaponjić

Pametno, korisno, nepotrebno, komično i neshvatljivo, a rečeno u Skupštini Srbije…

Balint Pastor: Ja sam do danas u Skupštini govorio na srpskom jeziku. Ali zbog toga, da bi i narodni poslanici Saveza vojvošanskih Mađara, imali šanse da se sa ove govornice obraćaju svojim biračima, kao i sve ostale stranke, molim predsednika i sekretara Narodne skupštine, da nam se počne od sledećeg dana zasedanja, u skladu sa stavom drugim, člana 321, Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, obezbedi prevođenje našeg usmenog izlaganja na srpski jezik.

(more…)

Stranica je momentalno u pripremi. Delovi transkripta sa suđenja u Hagu (zasada uglavnom sa suđenja gospodinu Vojislavu Šešelju) počećemo da objavljujemo krajem septembra i moćićete da ih preuzmete pod istim uslovima koji su navedena za transkripte (ili DVD snimke) sa zasedanja Skupštine Srbije.

Poštovani posetioci portala. U ovoj rubrici možete pročitati delove neverovatnih, a ne tako retko i šokantnih dijaloga, izjava, izrečenih optužbi i datih obećanja (uglavnom neispunjenih) što se čulo i videlo za vreme zasedanja Skupštine Republike Srbije. Delove ovih transkripta, sa ukupno više od 100 zasedanja, koaj će se ažurirati dva do tri puta mesečno možete prenositi uz nadu da ćete biti korektni i navesti da je preuzeto sa sajta www.janic.se

U slučaju da vam je izuzetno potreban komletan transkript nekog određenog zasedanja Skupštine (ili DVD snimak istog) možete nam se obratiti i navesti razlog te vaše potrebe i mi ćemo vam proslediti traženi materijal.

Tomislav Ljubenović: Dame i gospodo narodni poslanici, Vlada Srbije se bori protiv korupcije samo na papiru. Možemo da konstatujemo da vlast u Srbiji i posle tzv. demokratskih promena nisu spremni da se odreknu neograničenih moći i privilegija, govore i trenutni položaj i haotično stanje u kome se nalazi danas Srbija. Da korupcija predmet rada i šest nezavisnih institucija u Srbiji, u Srbiji – Savet za borbu protiv korupcije; Odbora za rešavanje sukoba interesa; Poverenika za informacije od javnog značaja; Ombdusmana ili zaštitnika građana; Uprava za javne nabavke i Državna revizorska institucija. Svim ovim institucijama zajedničko da ih jedina vlast od 2000. godine nije podržavala.

(more…)

U stalnoj emisiji ,,Most” radija ,,Slobodna Evropa” prosle sedmice dijalog su vodila dvojica studentskih lidera: Driton Ljaici, zamenik predsednika Nezavisne unije albanskih studenata iz Pristine i Cedomir Jovanovic, predsednik Studentskog politickog kluba iz Beograda. Ovaj razgovor koji se odnosio na povratak albanskih djaka i studenata u skolske objekte na Kosovu prenosimo u celini uz neznatna skracenja. Emisije radija ,,Slobodne Evrope” prenosi svakodnevno Radio B92.

(more…)

Nada Kolundžija: Poštovani gospodine predsedavajući, uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da bi ova primedba stajala kada bismo mi danas na dnvnom redu imali zakone koje je predložila Vlada i na koje mi možemo da utičemo svojom raspravom i amandmanima. To tada ima smisla da ministar sedi, čuje pažljivo sve poslanike, da razmotri mogućnosti da nešto od primedbi koje poslanici daju na zakonski projekat uvaži i da na taj način u zajedničkom radu, da tako kažem Skupštine i Vlade, predloženi zakonski projekat menja i popravlja. Kako se ovde radi o ratifikaciji međunarodnih sporazuma i konvencija koje je Vlada potpisala, dakle, nema nikakve mogućnosti da mi amandmanima, diskusijom, raspravom ili bilo čim utičemo na izmenu teksta koji smo danas ovde dobili. Ja mislim da mi, svejedno, danas možemo nastaviti ovu raspravu i da nema nikakvog razloga da prekidamo rad Skup…sednice Skupštine zbog toga što nadležni ministri ne, ne sede ovde. Dakle, ja, ja uvažavam svaki, zaista mislim da je u redu kada poslanici u komunikaciji sa ministrom pokušavaju da utiču na tekst akta koji je pred nama; kako se ovde radi o ratifikaciji, u nekim parlamentima o ratifikacijama se i ne vodi rasprava na način na koji se vodi ovde kod nas. Nemamo mi ništa protiv da rasprava ide i da traje i da poslanici kažu šta misle o tome, ali prosto se radi o tome da je ovo akt na koji se ne može amandmanski delovati.

(more…)