Arhiva za Februar 2011.

I molio sam…

Rubrika: Stih nedelje

Jovan Jovanović-Zmaj
 

I molio sam oči
Da suze ne liju,
I molio sam prsi
da tako ne biju.

I preklinjo sam ljubav
Ta da me ne kuša,
Al’ ljubav, oči, srce,
Niko ne sluša.

A jedan cvetić, što ga
najlepši rodi maj,
Čuo je što sam krio,
Najtajnij’ uzdisaj.

Miris sa tog cveta
S uzdahom zamrsi,
I cvetak porumene,
Pade mi na prsi.

Pa sad mi cvetak draži
Od samih očiju,
Pa sad mi cvetak bliži
Od samih prsiju.

Pa sad me ljubav goni
da ištem oproštaj-
Gle šta učini sa mnom
Maleni cvetak taj.

Jovan Jovanović-Zmaj

Oprosti mi…

Rubrika: Stih nedelje

Laza Kostić
 

Oprosti mi!
Pritegnu me teret tuge,
nad tobom sam mor`o da se nagnem,
rukom da se taknem
tvoje ruke;
al` ti se svetiš, svete moj,
pretrnu mi ruka u tvojoj,
i da kaje svoje grehe
u tvojoj nestade je,
nikad više
vitim perom da zapiše,
da se maši za mac britak -
nikad – nikad!

Oprosti mi! Oprosti mi oku mome,
oku mome zeljanome,
što ti upi sunce, tvoje lice;
al` to lice, osvetnice,
sažeglo mi oba oka,
da ne vidim ništa
od neba visoka
do pusta zemljišta -
ništa- ništa!

Oprosti mi! Oh, oprosti!
Oprosti mi reci u milosti,
što te moli’
da mi vratiš što me boli,
da mi vratiš moju ruku,
da mi moje vratiš oci,
pored sunca da nisam u noći,
pod melemom da ne trpim muku;
moje krvi ust`ma mi se pope
oh, skini ga, nemoj da se tope
u poljupci`, u slasti golemoj, -
nemoj – nemoj!

Što me gledaš?
Hoj, ta što me štediš?
Pritisni me na grudi ozorene,
odjedanput da izgori sve od mene,
da sasuši – da ostane štogod – da te svetu tuži!
Bar toliko, da te čuti može -
mili bože!
Tek iz tvojih usta pokajku da primi:
oprosti mi!

Laza Kostić
(1922-1991

U moru bih spavao

Rubrika: Stih nedelje

Vasko Popa
 

U moru bih spavao
U zenice ti ronim

Na pločniku bih cvetao
U hodu ti leje crtam

Na nebu bih se budio
U smehu tvom ležaj spremam

Igrao bih nevidljiv
U srce ti se zatvaram

Tišini bih te oteo
U pesmu te oblačim

Vasko Popa
(1922-1991

Kad sam je prvi put video

Rubrika: Stih nedelje

Matija Bećković
 

Radnici koji nikada nisu videli more
Kad je sretnu misle da je dan lepši no inače
Ta žena taj gigant, ta država u državi
Kad sam je prvi put video rekao sam:
"Eto kako treba da izgleda prestonica jedne zemlje
Koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oči."
Jedina nevina žena koja rađa decu
Ta đevuška visoka kao podzemna železnica
I lepa kao da uopšte ne postoji.
Njenu sobu su razneli mirisi.
Ona se šminkala i češljala
I to je sve što je uradila za poeziju.
Zakleo sam se da ću prećutati njenu prošlost
Jer ja sam rođen sa mnogo više prljavština
No što ih je ona imala u životu.
Već nema u srpskom jeziku reči na koje se mogu osloniti
Sa kojima bih poredio njene oči i onda mirno spavao
Ima jedna zemlja velika kao njena trepavica
Ta neosvojiva Rusija koju je ipak lakše osvojiti.
Od njenog poljupca koji mi je poslala telefonom
Zapalilo mi se uvo na pošti jednoga drugoga grada
To famozno to zeleno to gorko uvo
Koje je dugo stajalo kao antena na jednoj radio-stanici.
Otkidao sam ga i duboko u zemlju zakopavao
Ali nije prestalo da me poziva na telefon
Svojom telepatskom azbukom svojim visećim mostovima.
Na mome srcu kao na gramofonskoj ploči
Snimila je sve što je rekla u životu
Njene korake, njen smeh i njen kašalj
Njena duga šaputanja sa ljudima koje ne poznajem.
Gradove u kojima živimo vezuju naša pisma.
Ja ne znam za drugo nebo sem njenog kišobrana.
Kad me ona voli ne znam od čega živim
Ne jedem, zaboravljam da dišem i vrlo često umirem.
Visoko u nebu setim se da ne umem leteti
Prođem glavom kroz zid i vidim da sam pogrešio
Tad zviznem nogom mesec iznad grada
I trčeći obilazim mesto gde ćemo imati
sastanak za nekoliko dana.
Njen najgori đak gutač ljubavnog plamena
sa injem u ušima
Tumačim svojoj krvi njeno preteško gradivo.
Pun otpadaka kao golfska struja
Silazim niz stepenice u zemlju
I jedini ne znam za svoju tragediju
Taj svirepi podtekst naše ljubavi.
O suzo na jastuku
Uspomeno na pilota koji nikada nije sleteo
Izgubljen u vazduhu.

Matija Bećković

Lepota

Rubrika: Stih nedelje

Vladislav Petković – Dis
 

Da l’ se ova bajka u istini zbila
Tamo, gde već nema ni ruina stari,
Gde noć zaborava sve je dosad skrila
Osim nje, što ide sa nestalih stvari
Uz oblik vetrova i govor dubrava,
Kao duh umrlih preko naših glava?

Il’ je ova bajka ne iz ovog doba,
Ne iz zemlje naše, već sa zvezde neke,
Koja danas nema ni traga ni groba,
Dok Danica čuva spomene daleke,
Kao mašta ljudska, što jedina javlja
Ono što je bilo, što se ne obnavlja?

Ne znam o tom, ne znam. Al kad pada veče
Na crveno sunce i dan ko dim beo,
Kad iz svakog kutka noć crna poteče
I pritisne pogled, nebo, vidik ceo
Znam, da čujem tada, da mi neka struja
Nosi mrtve reči i pesme slavuja.

Nosi mrtve reči. Ja osećam tada,
Da mrak mene gleda ispunjen očima
Onih koji neće zaspati nikada,
A od kojih duša često se otima;
Da mrak mene gleda sa izrazom sviju
Umrlih oblaka i mrtvih očiju.

Čini mi se da se otvaraju vrata
Na grobnici sveta, zaspalih zemalja,
Da ustaju dani iz pomrlih sata
I da mrtvo vreme mirno se pomalja:
Vidim jednu zvezdu u obmani više,
Slušam kako prošlost tišinom miriše.

Vidim jednu zvezdu i kraj njenog doba,
Jednu moćnu senku što lagano kruži
Nad minulom zvezdom kao uzdah groba:
Možda na taj način za njom mrtvom tuži,
Il tu za to stoji, da nejasno, tavno,
Kaže što je bilo nekada i davno.

Kaže što je bilo. I ja slušam tako,
Smrt lagano ide, osvaja planetu,
Gasi ceo život neumitno tako
Ko pobeda večna, i u celom svetu
Njen se korak čuje: sve ispuni sobom
I zavlada zemnom i pokori grobom.

Vladislav Petković – Dis
(1880-1917)