Arhiva za Januar 2012.

Sirota odsutnost

Rubrika: Stih nedelje

Vasko Popa

 

Oca pravoga nisi imala
Majka ti nije bila kod kuće
Kad si u sebi svet ugledala
Rodila si se greškom

Imaš stas napuštene provalije
I sva na odsutnost mirišeš
Rodila si sebe sama

Vrtiš se u plamenim traljama
Razbijaš sebi glavu za glavom
Skačeš sebi iz usta u usta
I staru grešku podmlađuješ

Sagni se gola ako možeš
Do moga poslednjega slova
I pođi njegovim tragom

Sve mi se čini sirotice
Da u neku prisutnost vodi

Vasko Popa
(1922-1991)

Propovedanje ljubavi

Rubrika: Stih nedelje

Branko Miljković

 

Nema mene al’ ima ljubavi moje;
Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.
Dovršava se dan u njenoj zahvalnosti
Slično muzici slično praznini, spokojem.
Ona će sačuvati namere moje i tvoje
I vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti.
U podnožju vetra nemarljiva sen oholosti
Nestaće u pepelu onih što više ne postoje.
U pusto srce, u mrtvo vreme me zovi,
Minula čežnjo, da se svet ponovi.
Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,
Pa mi je prazan dan koji još došao nije,
Ko granu koja se izdužuje u uzaludan šum
Neka me nedostojnog vetar obavije.

Branko Miljković
(1934-1961)

Pod prozorom

Rubrika: Stih nedelje

Vladislav Petković – Dis

 

I sinoć sam bio pored tvoga stana.
K’o bolnik kad diše, kiša jedva teče,
Lišće šušti, plače, s mokrih, crnih grana;
Sumorno i mutno spustilo se veče.

Ulica je bila pokrivena mrakom,
Krovovi i kuće tonuli u tminu.
I ja sam se kret’o laganim korakom
Kao čuvar mrtvih kroz aleju njinu.

Bojažljivo priđoh do prozora tvoga:
Modra, bleda svetlost na zavese pala.
Inače svud pusto, svud nigde nikoga,
Samo preko lišća noć je uzdah slala.

Pod prozorom zastah. Tu sam dugo bio
I drhtao tako bez glasa i moći:
Na zid ruku stavih pobožno i ti’o,
Ne mogah je dići, ne umedoh poći.

Najednom se trgoh. Ko da neko ide?
Mis’o moju preli krv mi uzrujana.
Ja bežati počeh. Da l’ me kogod vide?
I sinoć sam bio pored tvoga stana.

Vladislav Petković – Dis
(1880-1917)

Mesečevo srebro

Rubrika: Stih nedelje

Miroslav Antić

 
Ne priznajem rastanke
i nikad neću
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek niče
Kada na samom početku priče
vreme zatreperi i stane
baš kada bleda
još prazna zora
mesečevo srebro ućuti
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane
Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noći i zore sjajem
I zato ne dam, i zato neću
i zato rastanke ne priznajem
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslačka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke
u žute duge na modrom tlu
Zato ne dam i zato neću
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke
Zato ću uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu
Još uvek naš cvet negde niče
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri sleću
Svi su rastanci tužne priče
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad neću.

Miroslav Antić
(1932-1986)