Postoje političari i (ne)ljudi kod kojih mnogo toga nije ljudsko već obratno. Sa „visinom“ njihove funkcije raste i njihova arogantnost i nemogućnost da shvate da su oni službenici naroda koji ih plaća da rade za interes svih građana a ne da zadovoljavaju lični ego.
Ponašaju se kao svete krave i volovi u Indiji, zbog kojih sve staje, da bi oni nesmetano išli gde su naumili… Takvi političari na konstruktivnu kritiku i ukazivanje na nešto što je štetno za narod i državu i što bi trebalo promeniti, u nedostatku pameti da to razumeju i prihvate, njihovom arogantnošću otkrivaju svoje lične komplekse i njihovo shvatanje šta je „vlast“. Deo davne prepiske sa jednim od takvih, koje objavljujem u ovom delu feljtona Voljena Srbija, „Tužno i sramno, nažalost istinito“ otkriva da jedna na papiru nepotrebna plava traka, može da otkrije centar mraka…

Ministarstvu Informacija Srbije (tada i Crne Gore) poslao sam 30. septembra 1999. mejl sa naslovom ”Neshvatljiva dešavanja i propusti” sa napomenom da se sa sadržajem napisanog upoznaju ministar Aleksandar Vučić i njegov zameniku Miodrag Popović. Napisao sam:
(more…)

Prethodni tekst završen je najavom da ću u ovom nastavku pisati o neshvatljivim ponašanjima, prljavštinama i direktnom sabotiranju Srbije i Crne Gore devedesetih godina. Veliki su Srbi i „patriote“, zajedno sa pojedincima koji su bili plaćeni da se brinu o interesima naroda i države, ti koje nije interesovala ni država ni njeni građani.

Kakav su oni interes imali da ne rade ono što smo svi od njih očekivali, nikada mi neće biti potpuno jasno niti to mogu da razumem. Aleksandar Prlja, tadašnji ambasador Srbije i Crne Gore u Švedskoj kao i Miodrag Popović, tadašnji pomoćnik tadašnjeg ministra za informacije Aleksandra Vučića, za mene ostaju zagonetka.

Gospodin ambasador Prlja je pokojni, a narod kaže da o pokojnicima ne treba govoriti loše. Iz tog razloga o njemu neću ništa govoriti danas, ali moraću da citiram deo onoga što je o njemu rečeno od drugih, ali i od njega i od mene napisano devedesetih godina. Neću pisati mnogo ni o danas živom direktoru Turističke organizacije Beograda, Miodragu Popoviću, ali ću takođe citirati delove naše prepiske iz vremena kada je bio urednik satelitskog programa RTS-a a istovremeno i pomoćnik Aleksandra Vučića.
(more…)

Od početka građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji i prvih sukoba u Sloveniji i Hrvatskoj, a kasnije i u Bosni, švedski mediji su izveštavali suprotno onome što smo čitali u srpskoj štampi i gledali na RTS-u. Pored pristrasnih izveštavanja njihovih reportera, švedska televizija je uglavnom emitovala TV priloge hrvatske televizije. Nikada ranije nisam pomislio da mediji u Švedskoj mogu da se rukovode drugim interesima a ne istinom. Da li su beogradski mediji selektivno izveštavali javnost o sukobima u Sloveniji i Hrvatskoj? Jesu, ali sam shvatio da nisu bili jedini i da svi lažu. Moja potreba i moranje je bilo da saznam (i da upoznam druge sa time) koliko ko laže o raspadu Jugoslavije, o sukobima i zločinima…

Tada sam još imao firmu „Yugofilm production“. Kupio sam 15 video rekordera, sa njima pokrio nekoliko država i snimali smo sve što je emitovano o ratu na televizijama u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni, kao i na TV kanalima u Švedskoj, Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj… Upoređivao sam objavljeno i tražio činjenice koje su potvrđivale istinu ili otkrivale laži. Na taj način dolazio sam do istine, mada su istine bile manje ili više modifikovane. Osećao sam ljudsku i nacionalnu obavezu da reagujem prvenstveno protiv spinovanja slike o Srbima kao jedinom zločinačkom narodu. Srpski narod, kao ni svi dugi narodi, nisu zločinci i bilo od koga i bilo gde počinjene zločine nije činio narod, već pojedinci među svim narodima.
(more…)

Moje ime je Nikola Janić, rođen sam pre… mnogo godina u Jugoslaviji, zemlji koju sam voleo i u njoj živeo prvu trećinu mog života. Sve moje „prvo“ počelo je i naučio sam u toj zemlji. Tri prva nesigurna koraka na dve klimave dečje noge, od „četvoronošca“ su me uspravila i povele ka čoveku. Prvi pogledi ka devojčicama i prva otkrivanja različitih tajni ženskih magneta, doživljavanja dubine i inteziteta u drhtajima sjedinjenja, otkrio sam i „učio zanat“ u zemlji u kojoj sam postao muškarac, a onda i čovek. Stao sam na „daske koje život znače“, počeo glumačku karjeru, od mene srcem, ne mozgom odabranu profesiju.

U leto 1967. otputovao sam na nekoliko dana u Švedsku, zemlju za koju nikada nisam ni pomislio ni poželeo da bi živeo u toj hladnoj zemlji. Nisam ni verovao u bajke, ali saradnjom mog pogleda i mog srca doživeo sam najlepšu i beskrajnu životnu bajku. Video sam nju… i istog minuta zamolio zbunjenog prevodioca da joj prevede moje pitanje: da li hoće da se uda za mene? Bio sam ozbiljan i siguran, jer sam u blesku trenutka naših pogleda znao da će ona biti moja žena i majka moje dece. Iznenađena pitanjem rekla je: “Šta pita? On nije pametan…“ a od njenih pet izgovorenih reči ja sam zapamtio samo poslednju reč. Tri meseca kasnije ona je pred matičarem postala moje sve, a ja njen „pametna“ muž.
(more…)

Idućeg meseca, jula 2018. naš portal će početi da obajvljuje ono što je autor Nikola Janić najavio u devetom delu feljtona ”Voljena Srbija”, rečima:

”Da bi posetioci portala www.koreni.rs, ali i drugi koji negde, na nekom mediju koji je preneo ovaj tekst, mogli da uporede razliku (ako ona uopšte postoji) o ”tada” i o ”sada”, od sledećeg nastavka feljtona ”Voljena Srbija” počeću od početka. To znači da ću se u vremenu vratiti više od dve decenije unazad. Objaviću, po potrebi, kopije dokumenata i transkripta, što će mnogima pomoći da dobro razmisle da li je svaki Srbin, zaista Srbin?! Da li, kada je u pitanju opšti interes naroda i države, treba prihvatiti od svakog izgovoreno da sve što radi, ne radi radi sebe, već zbog vas i vaše dece…”.
(more…)

Tekst koji će te (nadam se) pročitati, deo je iz jenog odavno napisanog pisma/odgovora srpskoj mladosti na Kosovu. Napisan je pre mnogo godina, a ono što je u njemu napsano tada, aktuelano je i danas, kao da je pisano juna ove, 2018. godine…

„Suze koje teku danas, dok čitamo pismo naše mladosti iz ”Srpske kolevke” u kojoj Albanci (i ne samo oni) pokušavaju da satru sve sto je srpsko, teže su od predhodnih. Vrednije su jer dolaze iz još jednog smanjenog, ranije nepregledno suženog srpskog jezera, koje lagano presušuje? Ili, što su današnje suze više obavezujuće od svih prethodnih? Možda i zbog nemoći što u ovom trenutku nemamo ni malo konkretne solidarnosti za srpsku mladost, koja je godinama uspevala da opstane na ognjištu naših pradedova, a danas javno ispoljavaju svoj strah da je i njihova snaga na izmaku, da više neće ni oni moći. Zar je moguće da nekoga ne podilazi jeza zbog njihovog uzaludnog vapaja ogluvelom srpskom rodu i ostalom civilizovanom svetu: ”DOSTA! Dosta je svega”!
(more…)

Na zasedanju Skupštine Republike Srbije 28. maja 2018. jedan od poslanika iznela je mišljenje i stav da je neodgovorno što je Siniša Mali, od ove nedelje bivši gradonačelnik Beograda a sadašnji ministar finansija Srbije, odobrio da se novogodišnja jelka u Beogradu plati 83 000 evra i da se za taj novac mogao kupiti stan (ili dva?) porodicama kojima je neophodan.

Premijerka vlade Srbije, Ana Brnabić, zaključila je da je ta, i toliko plaćena jelka, bila dobra investicija, jer je prošle godine ”Beograd imao više od milion turista, što predstavlja rast od 20% u odnosu na 2016. godinu”. Ona vidi u potpunosti ekonomski smisao u tome da se novac troši na investicije, a da ”jelka i novogodišnji ukrasi jesu investicije, koje će da privuku turiste.” Njen odgovor poslaniku završila je rečima:

”Koliko vam se ne sviđa odgovor, ja ne mogu da verujem da vam se toliko ne sviđa istina. Ali, jel realno, da toliko boli?”
(more…)

Na portalu vlade Republike Srbije www.kim.gov.rs može mnogo toga da se vidi i pročita, a posle viđenog i pročitanog da se upitamo: Zar je moguće da ne umemo bolje, ozbiljnije i efikasnije da se predstavimo? Da li je moguće da je viđeno, u stvari, za mnoge od nas neshvatljiva i nerazumljiva predstava, a namenjena jednom ciljnom delu srpske javnosti?

U februaru ove godine, na engleskom jeziku, objavljen je video Kancelarije za KiM pod naslovom “Kosovo – istinita priča” (The true story of Kosovo) u kome direktor kancelarije Marko Đurić govori o tome kako su se razvijali događaji na Kosmetu tokom devedesetih. U izvesnoj meri pomenut je i istorijski razvoj ovog konflikta, koji traje više vekova. Takođe, pomenuto je i terorističko delovanje UČK, njihovi napadi na srpske (ali i albanske) civile i policiju. Ukratko rečeno, video prilog je sažet i dobar. Ali, problem je što se, na primer, Rezolucija 1244 SB, o kojoj u pomenutom videu govori Marko Đurić, nigde ne pominje u aktivnostima srpske vlade i njenog predsednika. Zašto taj najjači adut koji Srbija ima, Vlada R. Srbije uopšte ne koristi, niti ga pominje? Ne samo da ga ne koriste ni u pregovorima u Briselu, nego o tom ključnom dokumentu, argumentu za očuvanje srpske južne pokrajine, nema govora ni u obraćanju srpskoj javnosti.
(more…)

Na skupštinskom zasedanju 15. maja 2018. čuli smo šta ko poštuje, uvažava ili negira među građanima Srbije. Poslanik Pokreta Dveri, Dragan Vesović, reagovao je na konstantno korišćenje imena Sandžak (umesto Raška oblast) među poslanicima bošnjačke nacionalnosti:

”Malopre je kolega Enis i sada cenjeni kolega Zukorlić spomenuo Sandžak. U Ustavu Republike Srbije to je Raška oblast. Ja se inače pridružujem čestitkama koje je uvaženi kolega Zukorlić, pripadnicima muslimanske vere u Republici Srbiji uputio povodom početka meseca ramazana, želim da ga provedu u miru, veselju i da ih Bog okrepi, ali to može da bude u Raškoj oblasti i u Srbiji. Sandžak po Ustavu Republike Srbije ne postoji. Kao što postoji bošnjački jezik na koga se kolege pozivaju, ovo ne postoji. Molio bih vas da vodite računa o dostojanstvu ovog doma. Hvala”, zaključio je poslanik Vesović.
(more…)

Da bi se živeo život neophodni su i srce i mozak, a ako stane jedan od toga, ljudski život se gasi. A država? Kako je sa državom u kojoj se svesno i planirano, osmišljeno i ciljno, utiče godinama na građane, tako da većina zaboravi da aktivira lični razum? Kada će u Srbiji biti života kakav bi trebalo većina, a ne samo odabrana manjina, da živi? Koliko ljudi bar nekad pomisli na mogućnost da budućnost Srbije i njenih građana u mnogome zavisi od korektnog i svestranog informisanja javnosti? Vlasnici i urednici nekih medija imaju samo isključivo svoje, iste goste, koje redovno pozivaju? Da li možda da bi u TV emisijama i novinama iznosili ”stručne” procene, ponavljajući ono što je potrebno (naručeno) strankama na vlasti, kako bi javnost bez razmišljanja prihvatila i neprihvatljivo?
(more…)