Budim je zbog sunca koje sebe objašnjava biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje lice na ove ovde

Zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda biti mina u raskrvavljenom nebu

Zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim

uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drugčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da je kažu

uzalud je budim
ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa

uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku.

Branko Miljković
(1934-1961)

Gde si dušo, gde si hrano! 
Gde si, danče mio? 
Gde si, sunce ogrejano? 
Gde si dosad bio?

Ta sinoć se tebi mlada 
Baš zacelo nada’! 
Sunce zađe – pade tama – 
A ja ostah sama!

Ala ljubiš, moje lane, 
Ala grliš slavno! 
Grli, ljubi, dok ne svane – 
Ta već nesi davno!

Već nedelja dana prođe 
Kako mi ne dođe!… 
Jao zlato, tako t’ Boga, 
Ta kako si moga’?!

Branko Radičević
(1824-1853)

Nećemo se naći. Otišla si. Kuda…
Sve što smo hteli negde tiho spava,
a dan nas teši i teši nas trava
u kojoj sunce pravi s cvećem čuda.

Nećemo se naći, a mogli smo sniti
bar još malo o svemu što nije
čak ni na mom stolu gde se ludo pije
u dane tkane od neznanih niti.

Izmislili smo prozor, vazu, pesme, suze.
Na skromnom stolu dnevno malu juhu,
a sad već eto i to nam se uze,
pa smo k’o ptice blage u vazduhu.

Gle, žive ptice, žive snovi, šume,
livade male što u oko stanu…
Zvezde što gasnu i zvezde što planu
i pođu putem u tebe i u me.

Nećemo se naći, ali nešto ide
pored nas tako nejasno, bez tela
i sve je samo pustoš, magla bela,
kojoj se nigde oaze ne vide.

Ja pijem, ali, ne zbog rasnog sveta…
Ja pevam glasno. Grožđe ljubim. Gorim.
Ja se tugo stara neumorno borim,
a dani teku jeseni i leta.

Nećemo se naći, a jasna je ona,
ona što je htela sa mnom da se plodi.
Nje nema više. Ni cveta na vodi,
koji se zbog mrenja svakog jutra rodi.

Nje nema više. Ni cveta na vodi.

Nećemo se naći, a raskršća traju
drumovi puni tragova i ruku.
Pesme nema. Nestade u muku.
Ostao je samo bršljan zavičaju.

Koga da zovem. Nikog. Svi se kreću
u svoj svet, u krug, il’ uz stube
penju se, eto, samo da poljube
oblake dobre na šumnom drveću.

Nećemo se naći. Otišla si. Kuda…
Sve što smo hteli negde tiho spava,
a dan nas teši i teši nas trava
u kojoj sunce pravi s cvećem čuda.

Slobodan Marković – Markoni
(1928-1990)

I kada te život bolno razočara,
I kada prestanu i želje, i snovi;
Ono što nam vrati jedna suza stara,
Vredi jedan život neznani i novi.

Pamti što je prošlo, s puno vere neme,
Kroz sve dane drugih stradanja i mena:
Čuvaj svoju prošlost za sumorno vreme
Kad se živi samo još od uspomena.

Pa ćeš da zapitaš jednom, i nenadano –
Našto samo suze, našto boli samo?
I šta da ikad žali srce jadno,
Kada je sve naše, sve što osećamo!

Jovan Dučić
(1933-2006)

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo ce gresi, kada budem pao
biti samo moji – sve drugo je tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.

Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao – ni kad biste hteli.

Duško Trifunović
(1933-2006)

Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu

Iziđi samo preda me
Ćutanje moje da ti vilice razbije.

Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raspada.
Dotle je među nama došlo!!!

Vasko Popa
(1922-1991)

To što nismo više volšebnici,
Što ne razumemo šta šapuće granje,
Što priroda govori sa nama
Kao i s drugim svetom,
Što nismo bliski više
Sa kamenom i cvetom –
Ljubavi znači tiho umiranje.

To što nam zvezde opet
Kao i drugima sjaje,
Što se misli vraćaju u trezno stanje,
I kule se oblaka kvare,
Što sve dobija obične oblike stare –
Ljubavi znači tiho umiranje.

To što jasno vidimo sve stvari,
Proleće što nam ne stavlja na čelo,
Što život svetlu oljušticu svlači,
I snovi svakog jutra što se smanje,
Što se sve na malu ljudsku meru svelo –
Ljubavi znači tiho umiranje.

Desanka Maksimović
(1898-1992)

Kad na mlado poljsko cv’jeće
Biser niže ponoć nijema,
Kroz grudi mi želja l’jeće:
"Što te nema, što te nema?"

Kad mi sanak pokoj dade
I duša se miru sprema,
Kroz srce se glasak krade:
"Što te nema, što te nema?"

Vedri istok kad zarudi
U trepetu od alema,
I tad duša pjesmu budi:
"Što te nema, što te nema?"

I u času bujne sreće
I kad tuga uzdah sprema,
Moja ljubav pjesmu kreće:
"Što te nema, što te nema"…

Aleksa Šantić
(1868-1924)

Čuj, plače Mesec mlad i žut.
Slušaj me, draga, poslednji put.

Umreću, pa kad se zaželiš mene,
ne viči ime moje u smiraj dana.
Slušaj vetar sa lišća svelog žutog.
Pevaće ti; da sam ja ljubio jesen,
a ne tvoje strasti, ni članke tvoje gole,
no stisak granja rumenog uvenutog.

A kad te za mnom srce zaboli
zagrli i ljubi granu što vene.
Ah, niko nema časti i strasti
ni plamena dosta da mene voli;

No samo jablanovi viti
i borovi pusti ponositi.
No samo jablanovi viti
i borovi pusti ponositi.

Miloš Crnjanski
(1893-1978)

Život je sve nešto iz početka.
Juče i prekjuče sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.

Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav – ćorak,
Odmah se drukčije i lepše sanja.
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatis da letiš… divnije letiš.

Ko je to video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Već da se istinski do neba smešiš.

Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukčije vrede.
Živi se svaki put iz početka.
Živi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvom srcu već sada
Stotinu zlatnih zvezda unapred čuje.

Miroslav Antić
(1932 – 1985)