Niko na njoj ne vidi tvoje ruke
kada prolazim ulicom

Niko na njoj ne vidi tvoje prste
kad je vratim kući

Maleno dugme je opet ušiveno
i zakopčani svi snovi visoko do vrata

Ja ovu haljinu nežno skidam
ja ovu haljinu pažljivo oblačim

Ona za mene moć mađije ima
volela bih da tvoje ruke na njoj
mogu da pokažem svima.

Mira Alečković
(1924-2008)

– Jesi l’ moje
Najmoje?

– Jesam tvoje
Najtvoje.
– Da ti sviram u ušima?
– Da mi kupiš dve firange
od cica.
Al’ da budu na cvetiće.

– Da zakačim viljuškama
na ragastov od pendžera.

– Da me mrze sve komšije.

– Da ja imam samo tebe.
– Da ti imaš samo mene.

– Da ne udje ni Mesec ni Sunce.
Da u sobi bude jedna crkva.
Da gledamo kroz taj pendžer,
kroz taj pendžer pun cvetica,
da je život nešto naše,
najnaše.

– Da je život nešto tako lepo
kao u samoposluzi "Zvezda".

– Jesi l’ moje?
Najmoje?

– Jesam tvoje.
Najtvoje

Miroslav Antić
(1932–1985)

U vreme plavih jorgovana,
Kad s cvećem pupi čežnja nova,
U doba ranih majskih dana
Dogodila se pesma ova.

Tad, posle dugih, zlih orkana,
Ćudi što nose sunce, kišu,
To beše prvi dan bez mana,
Kad duše cveća svud mirišu.

Sa šumnom pesmom mladih grana,
Kad se od zore u daljini,
Ko s plave ravni okeana,
Veliki osmeh sunca čini,

Ti si mi došla sa tih strana,
Na presto moje mašte sela
U pompi nada i đerdana
I plavog cveća s bleda čela.

I otad vladaš ti, bez brana,
Prostranim carstvom snova moji’
Skazaljka Večnog gde lagana
Časove opšteg mira broji.

U vreme plavih jorgovana,
Kad  s cvećem pupi čežnja nova,
U doba ranih majskih dana
Dogodila se pesma ova.

Sima Pandurović
(1883-1960)

Mi se čudno razumemo
k’o dva bola, k’o dva vala
k’o dva mosta u otkrića:
ja te volim čudno, nemo,
ti si ona čudna mala,
mašta drevna moga bića.

O tebi su pitalice,
od vekova moje bile,
odgovor o kom se sanja.
Odgovor je tvoje lice
ti si slika one vile;
iz dečačkih nagađanja.

I svi stvari snovi, evo
polagano nadolaze
k’o da ide vreme tavno.
Svaki gest tvoj ja sam snev’o,
znam napamet tvoje fraze
svaku reč sam čuo davno.

Stanislav Vinaver
(1891-1955)