Pronađeš negde nekakvog Mišu,
nekakvog Gorana,
Dragana,
Svetu,
pronađeš drugare nalik na sebe
i staneš tako i ne veruješ
da ima neko kao ti – isti,
na ovom drukčijem svetu.
I ništa ne mora da se kaže.
Sve se unapred zna i razume.
Možda te neke Mire sad traže.
Možda Gordana neka ne ume
bez tebe,
Jelene,
Milice,
Vide,
do nekog ogromnog sunca da ide.
I ne znaš koliko kao ti – takvih
večeras ponovo nekog nemaju.
I ne znaš koliko kao ti – istih
za susret sa tobom baš sad se spremaju.
I ne znaš ko su to, kao ti – divni
i što su jastuke suzama vlažili.
A lepo ste se mogli sresti
samo da ste se malo potražili.
I krećeš u život s pogrešnim nekim.
S drukčijim nekim.
Nekim dalekim.
A Boris,
Vera,
Vladan
i Sanja

još uvek samo tebe sanja.

Miroslav Antić
(1932 – 1985)

Majko moja,
zašto me od grudi svojih odvajaš,
zašto me u tuđine nepoznate
i daleke proganjaš?
Ja sam tvoje dete, nemoj naše veze da razaraš
i mene,
od matice, plemenitog Roda svoga, da odvajaš!

Volim te, srce si mi iznedrila,
ljubavi me naučila,
krila moja bela si mi svila,
golubicu od mene načinila!
Na sunčevim zracima, sve sam tvoje krajeve posetila,
grudi tvoje s njima zalila,
Bogu se, za bogastva tvoja zahvalila!

Suzama sam prelila sve te rane, dušmanin što ti zadade,
gledajući te demone,
prokletnike, što po tebi otrove sade!
Slušam strane čizme da te gaze,
došli zlikovci da zarade,
bunim se i vičem,
anglo-germanski smrade, bale vam cure niz brade!
Ne mogu više majko, oprosti mi na slabosti,
odlazim, ne znam kako da se borim
i nadvladam sve te grubosti!
Pomozi mi da prebolim i zaboravim,
te odvratne pakosti!
Kako da ti pomognem, pokaži mi put,
da te iz tuđine, spasem od tih gadosti?

Kćeri draga, mlada bela golubice,
polomljenih krila,
mila moja što sačuva, časno lice!
Porobljena sam od domaćih izdajnika,
što sede na dve stolice!
Kožu mi rasporiše, grabeći i deleći pohlepno
za sebe i za one, kojima služe kao ulizice!

Oni mene bole, više od stranih hordi,
pitam se, gde se zagubi
hrabri narod moj gordi,
duh ih sveti napustio, dopustiše,
da ih vode, kukavički podmetnuti porodi!
Zaboraviše na Lazara, Tadeja i Nikolaja,
nebesko carstvo i Oca Boga, što ih samnom rodi!

Raširi tvoja bela krila, pa poleti
kćeri moja mila!
Na nedra mi uplakana sleti!
Suzicama ti narod probudi  i braću pozovi,
iz moje sestre Rusije, te sa njima opleti,
na ove demone, što po meni hode!
Zagrljena braća će umeti, svim alama odoleti!

Oj Srbijo, majko moja mila,
obećavam, obnoviću tebi carstvo!
Probudiću narod, opet ćemo biti sila,
što poštuje Boga i njegova prava!
Proteraću sve gadove, obnoviću tebe kakva si i bila,
zapevaće pesma i na selu biće opet prela!
Živela mi majko mila, veru i hrabrost si mi povratila!!!

Milan Nikolić Izano
Hanja Krit, decembar 7519 godine.

Jutros mi snovi tobom mirisahu
k’o rano cveće prolećem što buja,
sve žudnje tvoje ime gugutahu
k’o jata sinoć rođenih slavuja!…
Jutros mi snovi tobom mirisahu!

I tobom sve me pozdravljahu stvari!
Iz sveg mi tvoja usta puna zore
zborahu svojim govorom što žari,
iz sveg ljubljahu dva oka što gore!…
Tobom me neme pozdravljahu stvari!

O tebi jutros pričahu sve ruže
zanosno priču ružičastu jednu,
i sveži pupi, što se ljupko kruže,
tepahu pesmu beskrajnu i žednu!…
Grcahu jutros o tebi sve ruže!

Dok proleća te izbirahu moja
caricom svojom, i tamjanom bujne
mladosti nedra kadijahu tvoja,
uz psalme krvi vrele i olujne!…
Proleća tebi klanjahu se moja!

Carice mojih proleća što cepte,
jutros sve rime moje se zlaćahu
zlatom u kom ti lepe kose trepte,
i sve se pesme u te pretvarahu!…
Carice mojih pesama što cepte!

Mirko Korolija
(1886 – 1934)

Recimo da je otišla iz grada
u nepredvidivu večer
i da su joj zameli puti.
Recimo da su boje kojima sam
je slikao bile nestalne
i da su iščilile sa kože.
Recimo da je odlučila da je
ne prepoznaju moje zene,
da ima srce nevidovo.
Samo da nije mrtva,
samo da diše.

Tačka na kraju priče mala je
kao srce.
Stavljena je lakim potezom,
ali još pulsira,
još se otima svetlu.

Uzeti svoje lice u šake,
gledati u zemlju gde niče
nova vlat.
Ljubiti to nicanje, jer se
svet nastavlja.
Samo da gleda svetla, večernja,
samo da diše.

Pero Zubac
 (1945)

Pre mnogo tamnih leta,
Gde Rajne trepti sjaj,
Gde tihi Baharah cveta,
Živese Lora Laj.

Tajnama njenih čari
Očaran beše tad
Mnogi kaluđer stari
I mnogi vojnik mlad.

U drevnom zamku njenom
Poročni vlada kal
Pod zamkom s mutnom penom
Šumori burni val.

Lepotom ženskih draži
Nudila svakom raj,
Al’ zato srce traži
Veštica Lora Laj.

Iz drevnog zato grada
Gospodar ili rob
Bez srca osta tada
I sramni nadje grob.

Simboli svete tajne
Za nju su simboli zla,
I vali tihe Rajne
Nadežda večnog sna!

Nevinost proli suze
I prizva božju vlast
I Gospod onda uze
Od Lore njezinu strast.

Borama pokri čelo
Raslabi njezin glas
Isuši njeno telo
I snegom pokri vlas.

Prezrena ode Lora
Gde vali biju grad
I s grada, odozgora,
U Rajnu skoči tad.

Al’ od tad svake noći
S obala šumi vaj:
To jeca u samoći
Veštica Lora Laj.

Vojislav Ilić
(1860 -1894)

Sećaš li se onog sata
Kad si meni oko vrata
Bele ruke savila,
I krijući svoje lice
Meni pone nehotice
Tvoju ljubav otkrila?

Sećaš li se onog jada
Kad glas dođe iznenada,
Ko iz vedra neba grom,
Da ja moram odlaziti,
Tebe, dragu, ostaviti,
I moj vozljubljeni dom?

Suza zasja u tvom oku
I vozbudi preduboku
Ranu tužnu srca mog;
Reći ništa ti ne mogoh,
Žalost nema reči mlogo,
Pitaj samo srca tvog.

Otkad s tobom se oprostih,
Odrekoh se sve radosti,
Prazan mi je ceo svet,
Jer bez tebe nema mene,
Ka’no što bez rose vene
U livadi mladi cvet.

Kad će opet danak doći
Da će moji jadi proći,
Skopnit moga srca led!
Kad ću opet sretan biti,
S nežnostju te zagrliti,
Srkat s tvojih usta med!

Spiridon Jović
(1801-1836)

Ostaće daleko za mnom ovi puti
Nestaće i ove suze kud i druge
Ja ću nove želje u svom srcu čuti
Kao nove laste u večeri duge

Prah srebrnih zvezda dok lagano pada
I s cveća se diže svila kao kose
Moja nova ljubav rodiće se tada
Kao novi listak i nova kap rose

I kraj druge žene ja ću da se nadam
I da svoje srce rasipam i gubim
I opet misleć da prvi put stradam
I prvi put želim i prvi put ljubim

Jovan Dučić
(1871-1943)

Znam: neću se nikad vratiti.
Ne znam ni gde bih,
ne znam ni kuda.

Daleko nadamnom, obasjan nečim,
srebrom oivičen oblak krivuda.

Jedna je stvar na kratko svratiti;
usniti odjek poznatih reči;
upiti šapat večeri blage
što se prosipa duž aleja;

na tren baciti pogled da luta
kroz neke osobe znane i drage,
pa onda dalje duž prašnog puta,
dalje, duž pruge,
dunavskog keja…

Zaleđen pogled vraća mi svu
surovost jave…

Jesam li kleta?
Još ne znam da l’ mi je kuća tu,
il’ ovde negde, preko p’o sveta…

Svaki dan ponešto novo sine
a ja mrem hiljadu malih smrti.
Ustajem, padam,
kopam visine
od kojih mi se u glavi vrti.

Kad hoćeš da te obmane varka
sedneš na vrtešku dva tri kruga;
ipak, ne živi se sred luna parka.
Živeti život –
to je stvar druga.

Nošena vetrom, od snova sva sam.
Pitam se, ko sam?
Pitam se, šta sam?

Pitam se, ko li je izrek’o reči –
ko je to slagao da vreme leči?

Prosuta nada u beskraj briše,
izmiče, beži,
a nema nove…
U uglu oka dosadne kiše.
Imam još samo nezgasle snove…

Znam: neću se nikad vratiti.
Nemam ni gde,
nemam ni kuda.

Ipak, magličast san me zove,
opija, mami me kojekuda…

U meni drema čežnjivom ćutnjom
osmeh beogradskog aprila,
pogled ukraden
neveštom slutnjom
uz žamor turskih karanfila.

I niko ne zna niti će znati
ona bulevarska jutra rana
čije još tajne,
tužne i sjajne,
čuvaju krošnje nekih platana.

U dahu osećam miris prašine
dok letnje sunce ulicom peče;
san se kotrlja niz vrele šine
u neko daleko,
setno veče,
u ruku što topao osmeh pruža
kroz neke male,
sitne radosti.

Miris dunja
i miris ruža…
Jeli to san il’ senka mladosti?

Misao mi se Dunavom plavi.
Sunčevo crveno zlato se prosu.
Maslačci plešu u modroj travi
dok duge senke rađaju rosu.

Začujem cvrčke, ugledam svica –
da, to noć već navlači halje…

Pozdravljam ulice, poznata lica.
Nešto u meni
tera me dalje…

Zenicom milujem obrise grada.
Sivilo sluti jesen sve više…

Otvaram kapke ali ni tada
ne dam da jesen,
ne dam da zima,
ne dam da vetrovi,
ne dam da kiše
ubiju sve to što još imam.

Nošena vetrom, od snova sva sam.
Pitam se, ko sam?
Pitam se, šta sam?

Snovi su snovi, to znam, samo,
i snovi imaju lice i boje…
I tačno je: ja nemam ništa tamo
al’ opet, nekako, sve je to moje.

Nadamnom posrebren oblak vrluda.
Lomim u sebi:
da li ga pratiti?

Ne znam ni gde bih,
ne znam ni kuda.
Znam samo: neću se nikad vratit.

Dragana Konstantinović
(1961)

Čuperak kose obično nose
neko na oku,
neko do nosa,
al’ ima jedan čuperak plavi
zamisli gde?
U mojoj glavi.

Kako u glavi da bude kosa?

Lepo.
U glavi.

To nije moj čuperak plavi
već jedne Sanje iz šestog ‘a’.

Pa šta?

Videćeš šta kad jednog dana
čuperak nečije kose tuđe
malo u tvoju glavu uđe,
pa se umudriš,
udrveniš,
pa malo – malo pa… pocrveniš,
pa grickaš nokte
i kriješ lice,
pa šalješ tajne ceduljice,
pa nešto kunjaš,
pa se mučiš,
pa učiš – a sve koješta učiš.

Izmešaš rotkve i romboide.
Izmešaš note i piramide.
Izmešaš leptire i gradove.
I sportove i ručne radove.
I tropsko bilje. I stare Grke.
I lepo ne znaš šta ćeš od muke.

Sad vidiš šta je čuperak plavi
kad ti se danima mota po glavi,
pa od dečaka – pravog junaka
napravi tunjavka i nespretnjaka.

Miroslav Antić
 (1932 – 1985)

Da li si, sestro, rasla na livadi
s vetrom koji se mlad zamrsi u cveće
pa ti je lice kao da ga gladi
krilom senke leptira što u snu proleće.

Da li si, sestro, rasla kraj žala
pa su ti oči šumne kao more,
pa su ti dojke kao dva vala
što se igranja ne umore.

Ili si došla iz toplih ruda,
iz bakarnih žila, iz tamne lave
pa ti je glas tunel pun čuda
a suza tela, nemir poplave.

Ili si rasla međ peskom zlata,
na dnu reke, u korenju vode
pa su ti ruke oko mog vrata,
dva mala izvora žedna slobode.

Oskar Davičo
(1909 – 1989)