Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, ko crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
Zamirisao bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo,
jer volim:
da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem dogodine zamiriše,
ko zna gde ću biti.
U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.

Miloš Crnjanski
(1893-1978)

O, da mi je nešto pa da budem reka,
Pa da tečem ispred tvoje kuće male;
Pevajući tebi da razbijem vale
O pragove gde ti staje noga meka.

Pa kad niz pragove siđeš sa ibrikom
Da zahvatiš vode, da ti zgrabim ruke,
Prigrlim te sebi u svoje klobuke,
I da tebe, draga, više ne dam nikom.

Na dušeku trava i mojih smaragda,
Kao nimfa moja, da počivaš svagda,
I da niko ne zna tvoje mesto gde je.

Samo moje oči da gledaju u te,
Samo moje sve dubine i sve kute
Da lepota tvoja osiplje i greje.

Aleksa Šantić
(1868-1924)

Vratila se sa mora moja cigančica pocrnela
pocrnela kao afrička kraljica baš
me briga što je tamo na moru jednog
dripca iz Pančeva ljubila sad
je važno da se ona meni vratila jer
ima na moru opasnih morskih pasa ima
na moru mornara ima
na moru alasa mogao
je neko kolena njena da mi otme
za spomenik u svome gradu
mogli su gusari mogli
su mangupi da mi je ukradu pričaj
mi kako je bilo kako
izgleda more ima
li more mlađeg brata je li
more protiv rata voli
li more bure svežeg piva ume
li more da pliva kako
ljube francuzi cigančice
moja ljubljena moja
ženo?

Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću da uz mene noćas kreneš.

Ma bili svetovi crni,
ili beli,
ma bili putevi hladni,
ili vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da drziš moju ruku,
da se ne bojiš vetra
i mraka,
uspravna i kad kiše tuku,
jednako krhka,
jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol
i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.

Il’ crkneš,
ako crći treba
zbog svega što smo najlepše hteli.

Svoj jedini život ti živiš u meni;
Da budeš osećaj i san ti se sazda:
Ne tražim na putu tvoj lik naslućeni –
Daleko van tebe ide tvoja brazda.

Oči su ti zato da oplode zvuke,
I glas da molitvu u srcima rodi;
Sav pokret izgleda zamah tvoje ruke;
Ti sjaš u stvarima kao dan u vodi.

Tvoj je dah da seme ne smrzne u njivi;
Tvoja ljubav da bi bilo pobožnosti;
Tvoja ravnodušnost, da može da živi
Gordost očajanja i gorki čar zlosti.

Ti nisi u sebi jer ti nema kraja;
Tvoj govor počinje muziku svih voda;
Reči su ti konci u tkivu sveg sjaja;
Ideš, ko molitva, od zemlje do svoda.

I ti si načelo većma nego biće…
Noć da blisnu zvezde; zamah pobednika:
Da bude pobeda….Lepota, otkriće,
Pre nego mom duhu beše reč i slika.