Kad zakoračite u osmu deceniju života počinjete nepogrešivo da sabirate i oduzimate. Samog sebe pitate sve i svašta, pitanja niste namenski postavili, odgovor niste osmišljali i napisali, niti ste ga izgovorili da se može snimiti na audio snimaču. A ipak, i jedno i drugo je zabeleženo u vama. Samo vi čujete pitanja i neke, ne sve, odgovore (kao da je dijalog zaista bio glasan) najčešće u satima kada ste ugasili svetlo u sobi i pokušavali da utonete u san. Tada dolaze u sećanja zvuci gugutanja nasmejanih unuka i osećaj njihovih vlažnih poljubaca kojima su vam “balavile” lice; tu je i osećaj težine ruke vašeg sina, drugarski spuštene na rame i njegov prekor: “Tata, prošlo je skoro dve nedelje da nismo išli na ručak i razgovarali, kao da za porodicu nemaš vremena“.
(more…)