Jedno je sigurno, a to je da sam onakav kakvi su većina ljudi. Nisam ni svetac, ni đavo. Mislim da sam kao što su Srbi uopšte, u većini. I dobro je da nisam manjina, bilo kakva, jer bilo bi mi neprijatno da me mediji i političari posebno paze i maze, u odnosu na "ostale" građane.

Osećao bi se i nezgodno pred srpskim komšijama i prijateljima ako bih, recimo, pripadao verskoj manjini i zajednici, čiji verski vođa konstantno preti da neće biti ni Srbije, ovakve kakva je danas, ni u njoj mirnog života, ako ne bude kako on hoće da bude. A na području gde on "gazduje" dugo se neometano trudi da taj deo Srbije, svakodnevno i polako ali sigurno, udaljava od Beograda. Kako kod muftije Muarema Zukorlića caruje vera, a ne um, svojata mufti Rašku oblast i približava Sandžak Sarajevu, glavnom gradu muslimanske Federacije u Bosni i Hercegovini.  

Srbin sam, i uvek sam bio ponosan na to da su mi koreni u narodu kakvi smo bili u vremenu kada je moj deda bio mlad. I, kada sam ja bio u godinama u kojima mi je otac prvi put dao stotku da izvedem devojku u bioskop i na kesten pire sa šlagom, u popularnu poslastičarnicu na Trgu Republike u Beogradu. Nastavak, posle tog kestena i šlaga, bio je doživljaj  (neću da napišem koji) koga se sećamo onoliko koliko smo se devojka i ja snašli, oboje izmoreni i zadovoljni! I što smo za lepotu našeg istovremenog zbližavanja, znali samo ona i ja. Moj otac Momir mi je, godinama pre te godine otkrivao tajne koje su pred mladim dečakom, sa kojima ću se sresti i objašnjavao mi kako funkcioniše život. Jedno od korektnosti je da sve emotivno između žene i muškarca "posle bioskopa", treba da bude isključivo njihova privatnost, o čemu se ne diskutuje sa drugima. Ali, suprotno tome, sve ono što se dešava narodu i sa narodom, ne sme da ostane nerečeno i nepoznato drugim narodima. Takva vrednovanja su zaboravljena, među mnogim Srbima. Narod kaže da za pravdu i istinu nikada nije kasno, pa će u budućnosti možda opet biti kao što je bilo u prošlosti. Naša unučad, koja danas idu u zabavišta, a brzo će stići do punoletstva i brige o njihovoj deci, shvatiće koliko je važno ne ćutati istine, a odbacivati laži.     

Moja lična i danas aktuelna zabrinutost razlikuje se u mnogome od mnogih očeva i majki u Srbiji, čija je svakodnevna briga da li će im deca imati mleko za doručak, voće za užinu i kuvano jelo za ručak. Mnogi u Srbiji razmišljaju i o izveštaju Dika Martija i zahvalni su Bogu da niko od njihovih najbližih nije nestao na Kosovu. Što njihova deca, sestre i braća, muževi i supruge, imaju oba bubrega, gledaju ih sa dva oka u glavi i njihovo srce i dalje kuca u njihovim, ne u tuđim grudima. Naravno da i o tome razmišljam, ali se ne osećam dobro što vodim brigu i o zdravlju nekih osoba čiji su organi uvek bili posebno zaštićeni i osigurani. Brine me šta je sa gospođom Natašom Kandić? Sa Sonjom Biserko, i njima sličnim …?

Nisam obožavatelj ovih dama, ali ne bi se radovao kada bi mi neko rekao, recimo, da je gospođa Kandić teško bolesna. Ili da se u ove klizave dana okliznula na nekoj ulici u demokratskoj Evropi, da ne može da se kreće, ne može da piše ili, da je razbila vilicu i ne može ni da govori… Njoj, koja često govori i ponavlja neistine u koje vremenom i sama počne da veruje, to bi bilo najteže. Isto i Sonja Biserko, koja je možda zajedno sa Natašom, i ovog puta, ruku pod ruku hodala klizavim Hagom ili snegom zavejanim Briselom? Brinem se što ćute, ali isto toliko i što ih mediji, B92 na primer, ne zove u emisije u kojima su, Kandićka malo više, dežurni i primarni govornici o zločinima za koja se sumnja da su počinjena na Kosovu, u Hrvatskoj i Bosni…  Uvek su te dve dame žurile i, da li zbog stresa, nikada nisu čekale na izricanje presude, kada su govorile o zločinima za koja su bili osumnjičeni Srbi. Ne retko su, čak i pre podizanja optužnice, govorili o "srpskim ratnim zločinima" i imenom i prezimenom nazivali ljude "ratni zločinac", a među njima su "zločini" koji na sudu nisu nikada dokazani i Srbi, koji nikada nisu bili osuđeni.

Kada je objavljen izveštaj Dika Martija, izvestioca Parlamentarne skupštine Saveta Evrope,   u kome se Hašim Tači optužuje za trgovinu ljudskim organima, predsednik Srbije reče, s pravom, da niko nije kriv dok se njegova krivica ne dokaže?! Možda je naš predsednik isti stv iznosio i ranije, da to važi i za sve Srbe koji nisu osuđeni u Haškom tribunalu, a da mediji to nisu objavile? Ili su takav njegov stav i izjave prenosili i ranije (isto kao i sada kada je govorio o Tačiju) ali sam nepažnjom propustio da ih čijem i pročitam?

Naravno da je zabrinjavajuće što se, ni posle deset dana od kada je objavljen izveštaj Dika Martija o trgovini i vađenju ljudskih organa na Kosovu i u Albaniji, ove dve frajlice ne oglašavaju. Ćute!? Nema ih ni u "Utisku nedelje", ni u "Kažiprstu", ni na stranicama nekih štampanih medija. Nikome ne želim loše, a najmanje bolest, ali logično je zaključiti da neko nije zdrav. Njihovo ćutanje nije zdravo nego zarazno uništavajuće za Humanitarno pravo, čiji je Kandićka neki vajni direktor. Ali je i zdravo- normalno i za očekivanje je da se ljudi pitaju: šta je sa demokratsko-humanitarnim "narikačama"?  Gde su nestale? Ili je, to što je početkom decembra 2010 objavljeno u izveštaju gospodina Martija, za njih dve zastarela informcija, činjenice o kojima su Kandićka i Biserko imali saznanja već godinama?! Ćute nedeljama, a imaju i moralnu i pravnu obavezu da progovore, što je trebalo da učine odmah posle objavljivanja izveštaja. Ili im treba još vremena da smisle kako da objasne da su priznanja za njihove "zasluge i doprinos samostalnom, multietničkom, demokratskom i humanom Kosovu" dobile iz ruku čoveka, koga izvestilac Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, navodi kao odgovornog za prodaju organa kidnapovanih, mladih i zdravih ljudi. Toliko vremena, da bi mogla da se objasnila takva "sitnica", ne bi trebalo ni osnovcima.

Ili su dame i dalje u maloj rupi, iz koje ne izlaze, samo zato što činjenice u izveštaju Dika Martija ne mogu da odbace kao "srpsku propagandu", kao što su često činile sa drugim istinama. Ili da i ovaj zločin umanje njihovom uvežbanom taktikom i frazom, koju koriste kada diskutuju o zločinima počinjenim od bosanskih muslimana, Hrvata, kosovskih albanaca, i drugih, nad Srbima: "Da… ali Srbi su ti koji su…". Danas, ni Nataša Kandić, ne može da izgovori "Srbi su najviše…", jer Srbi nikada nisu mladim i zdravim ljudima vadili oči i bubrege, da bi ih prodavali po Zapadnoj Evropi. I nisu svi kidnapovani, kojima su na silu vađeni nekome potrebni njihovi organi, a ostatak tela bačen i zakopan kao neupotrebljiv otpad, bili srpske nacionalnosti. Među žrtvama su bili i Albanci, oni ljudi koji nisu prihvatali šta su njihovi sunarodnici radili sa nealbancima na Kosmetu.

Te dve heroine pravde i humanosti se ne pojavljuju, jer su ovi navedeni zločini toliko monstruozni, da im ni voditelji TV emisija u kojima su uvek govorile šta su i koliko su htele, pa i nesmetano lagale na štetu Srbije i srpskog naroda u celini, ne bi dozvolili da i ovog puta žrtve predstave kao dželate. Nesmetano su godinama srpskoj i međunarodnoj javnosti sađeni zlo i prevare, a neki su mediji, neki novinari i reporteri, bili su za taj prljav posao neophodne alatke. Ašovi kojima su otvarane rupe, prostor u koji se stavljalo seme neistina, jednostranih i lažnih optuživanja, nameštenih i uz pomoć smrdljivih mućkova fabrikovanih priča i glasina. Kakvo se i kada se seme spuštalo u pripremljene brazde, odlučivalo se dogovorima određenih političara, urednika i novinara.

Danas srpski bubrezi, u telima nekog zapadnjaka ili bogatog Arapina, šetaju svetom. Kroz rožnjaču nekog srpskog mladića, danas zenicom oka nekog Nemca, čitaju se u novinama, i na televiziji gledaju neosnovane tvrdnje, slične papagajskim glupostima rečenim od Nataše Kandić: "Da…, ali Srbi su ti koji su…". I nije nemoguće da će se nekada, u nekom gradu negde u svetu, sresti jedan srpski bubreg i jedno srpsko srce. Srešće se a neće znati njihovo poreklo. Biće, možda, nemi svedoci razgovora dve osobe, na arapskom ili nemačkom, i njihove konstatacije da su jedini koljači među narodima na Balkanu Srbi – i niko drugi!

Zbog takvih morbidnih mogućnosti mora, što hitnije, da se odgovori na pitanje koje se u medijima nikada ne postavlja: Kolika je velika lična odgovornost urednika i novinara, zbog njihovih sračunatih, selektivnosti i nekorektnosti u poslu koji obavljaju? Po meni je ona ogromnaaaaaaa…!A biti korektan, raditi korektno, znači ne dozvoliti nikome da piše ili da govori neistinu o bilo kome. Novinaru koji ne proverava ono o čemu piše, pa i svesno napiše neistine koje su potrebne drugome, vrlo retko njemu, i koji zbog bilo koga fabrikuje bio šta, o bilo kome ili bilo čemu, trebali mu dozvoliti da nastavi sa time? Naravno da takvom novinaru, a prvenstveno uredniku koji to dozvoljava, a neki od njih dobrovljno se i ugrađuju i predvode takve smrdljive rabote, nije mesto u televiziskim i novinskim redakcijama u jednoj pravnoj državi. Ne treba ulaziti (bar za sada) u detalje ovog scenarija, gde je čije mesto među srpskim političarima, u medijima Srbije, ili u srpskom rasejanju, jer ljudi sami sebe preopznaju. Lično sam spreman da izgovorim imena političara, novinara i urednika, koji su udruženo doprineli da srpsko rasejanje ne iznosi (A MOŽE!!!) istine o dešavanjima sa Srbima u Srbiji i u njenom okruženju. Na koji način su direktno i indirektno, ali planski i udruženo godinama neki centri, političke i druge interesne grupcije, ali i pojedinci sa imenom i prezimenom to sprečavali, poznato je. Nije još razjašnjeno, sa sigurnošću i u detalje, zašto se ne dozvoljava otvaranje javne, medijske i političke rasprave o srpskom ćutanju izvan granica Srbije?! Već je druga nedelja kako je izveštaj gospodina Dika Martija, izvestioca Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, o trgovinu ljudskim organima (uglavnom srpskim) na Kosmetu, svakodnevna i udarnih tema u srpskim medijima… A, koliko se o tome govori, piše, ili se zna u Evropi?  U kealjevini Švedskoj, koja je jedna od prvih zemalja koje su priznale Tačijevo samostalno Kosovo, izveštavanja o ovome su bila dan ili dva. Zavisno od toga koliko računamo i pisanja lokalnih novina u unutrašnjosti Švedske. Ali i ta pisanja su bila kratkotrajna i ponižavajuće minimalna. U vodećim dnevnim i najtiražnijim listovima je pisanje o ovome neprimetno, a na kanalima Svedske televizije nevidljivo…

Srbiji nije nikada bilo, niti će ikada biti od koristi da bez dokaza optužuje ljude za bilo šta, bez obzira da li je u pitanju osumnjičen za zločin, ili žrtva učinjenog zločina Srbin, Hrvat, Bošnjak, Albanac… Ali za Srbiju je pogubno da se širenje istine o Srbiji, uz pomoć naših organizacija i pojedinaca u rasejanju, naravno o njihovom trošku, sabotira od političkog vrha Srbije, od ministara u vladi Srbije i od vodećih (a)političkih medija u matici Srbiji. Vreme je prošlo, ali nikada nije kasno da se deo uspavanih na političkim funkcijama, i urednici u medijima Srbije, probude. Da nam pokažu da su živi, da bi svi zajedno progovorili o mrtvima.

Istina o onima kojih nema će, bar srpskoj mladosti koja dolazi, raskrčiti put ka časnijoj budućnosti. Time će se delimično, ali sigurno, ojačati i temelj za bolji život svih građana u Srbiji.

Nkola Janić
www.koreni.net