Hoću da znam zašto Helsinški odbor u Srbiji i gospođu Sonju Biserko primarno interesuje političko analiziranje i agitovanje, a ne ljudska prava? Ko i zašto podržava i plaća da Helsinški odbor u nasoj zemlji radi suprotno onome što bi trebalo da čini? Dokle će se trpeti „demokratska“ šamaranja, koja ova dama deli i levo, i desno po Srbiji, a cilja na Kosovo, Vojvodinu i Rašku oblast? Da li se konstantno ponavljani bezobrazluk posmatra pasivno, samo zato što su medije ubedile srpsku javnost da je to demokratska obaveza Srbije? Koja to demokratija može da nametne bilo kome obavezu, sem političarima i nekim medijima u Srbiji, da Sonji Biserko i njoj sličnim, otvore sva vrata, da daju na uvid dokumente koji je interesuju, da joj odgovore na svako njeno pitanje i da prihvate sve što se u ime „njenog“ Helsinškog odbora napiše ili kaže? Bez obzira da li napisano ili rečeno ima osnov ili ne, da je ponekad tačno, ponekad neistinito, umanjeno ili uveličano, a najčešće je modifikovano u zavisnosti o čemu, ili o kome je dama pisala ili govorila. Može li istovremeno da se prihvati kao normalno, da Helsinški odbor i Sonja Biserko nikada ne odgovore na neko, za građane važno, i od građana Srbije, njima postavljeno pitanje?!

U izveštaju Helsinškog odbora za 2007. objavljen je spisak sa imenima profesora Pravnog fakulteta u Beogradu, koje gospođa Biserko karakteriše kao štetne po „vrednost sitema na kome danas počiva Evropa“?! Osnov za njenu konstataciju je što „ovi ugledni profesori negiraju Haški tribunal“, ovakav kakav jeste, i što dovode u pitanje njegovu korektnost?! Da li su gospođi Biserko zaista nepoznata prava svakog pojedinca, što znači i ovih profesora , da mogu da misle drugačije i da to „drugačije“ mogu i da kažu? Da li je njoj poznato da je u svakom demokratskom i civilizovanom društvu neophodno da se za mišljenje ili stav bori demokratskim dijalogom uz međusobno uvažavanje sagovornika, i da se ukazuje baš na vrednosti i poštovanje sistema i funkcionisanja demokratije i međunarodnog i ljudskog prava, bez pretnje i upotrebe ekonomske ili vojne sile, bez bacanja konvencijom zabranjenih kasetnih bombi po civilima i „pokrivanja“ određenih prostora projektilima sa osiromašenim uranijumom? O takvim područjima Kosova i centralne i južne Srbije, gde se godinama ugrožava i gde će se decenijama ugrožavati primarno, ljudsko pravo na zdravlje i život, u izvestajima Helsinskog odbora, koliko je meni poznato, nikada nije ukazivano. Ili mi je možda promakla lista sa nazivom instituca gde su zaposleni i navedenim imenima onih koji su odgovorni za gore navedene i međunarodnim konvencijama zabranjene zločine!?

Helsinški odbor u Srbiji i njen prvi borac za ljudska prava, gospođa Biserko, ne krije da se oni zapravo bave političkim, ekonomskim, medijskim i svim drugim analizama i da se te njihove analize i predlozi „čitaju u Briselu“?! Čitaju se u i publikovane liste sa imenima profesora za koje ona tvrdi da su štetni za Evropu, ali u Briselu ne gledaju TV emisije iz Srbije, u kojima „biser“ Biserko konstantno odbija da odgovori na pitanje voditelja i kaže ime autora nekog od tekstova u objavljenom godišnjem izveštaju Helsinškog odbora. Ta gospođa, koja uporno govori o vrednosti svakog i svačijeg transparentnog delovanja, zadržala je sebi ekskluzivno, nedemokratsko i nemoralno pravo da prećuti odgovor na to pitanje. Posle ponovljenih insistiranja voditelja emisije, ipak je izgovorila „ime i prezime“ autora teksta pa sada svi znamo da se gospođa ili gospodin, autor budalastih analiza i konstatacija, zove: Tim Helsinškog odbora. Naravno da u Briselu, pored sadašnjeg imena ovog gospodine ili gospođe Tima, znaju i devojačko prezime autora koji je, stupivši u brak sa „bogatim supružnikom“, postao neka uvažena i dobro situirana osoba. Međutim znaju i da ono što je napisano u godišnjem izveštaju Helsinškog odbora za 2007. godinu u mnogo čemu nema dodirnih tačaka sa neupristrasnom i korektnom analizom, a najmanje sa ljudskim pravom. U tom evropskom Briselu već duvaju jesenji vetrovi, pa dok političari idu na posao gde u Evropskom parlamentu dele pravdu, zaklonjeni od vetra, ne vide koliko se ta otrcana transparentnost kojom se decenijama hvale, danas uz pomoć Sonje Biserko, izgubila u nekom zagušljivom i mračenom prostoru, u kome je teško nazreti, a kamoli videti ili prepoznati granice dozvoljenog i prihvatljivog.

A što se tiče profesora Pravnog fakulteta u Beogradu, gospođa Biserko reče u TV emisiji „Nije srpski ćutati“ da ona i Helsinški odbor ne traže od njih ili Pravnog fakulteta ništa. Odnosno traže samo malu, zanemarljivu i nevažnu sitnicu, koju nazva: „Promenu Nastavnog programa“. Ovim gospođa Biserko, a ne ja, upućuje jasan poziv prvenstveno srpskom rasejanju i upozorava nas, da je vreme da počnemo udruženo da delujemo i da od Helsinškog odbora, od političara i vlada zemalja Evropske unije, ali i od drugih finansijera njenog i drugih, sličnih delovanja u Srbiji, zatražimo odgovor: Na osnovu čega i dokle će da od drugih zahtevaju ono što nikada ne dozvoljavaju da drugi zatraže od njih? Ukoliko za takve „aktivnosti“ nema zakonskih osnova u tim zemljama, pojedinci u srpskom rasejanju mogu, i treba da podnesu tužbu protiv odgovornih u tim zemalja.

Nikola Janić