Recimo da je otišla iz grada
u nepredvidivu večer
i da su joj zameli puti.
Recimo da su boje kojima sam
je slikao bile nestalne
i da su iščilile sa kože.
Recimo da je odlučila da je
ne prepoznaju moje zene,
da ima srce nevidovo.
Samo da nije mrtva,
samo da diše.

Tačka na kraju priče mala je
kao srce.
Stavljena je lakim potezom,
ali još pulsira,
još se otima svetlu.

Uzeti svoje lice u šake,
gledati u zemlju gde niče
nova vlat.
Ljubiti to nicanje, jer se
svet nastavlja.
Samo da gleda svetla, večernja,
samo da diše.

Pero Zubac
 (1945)