Sećaš li se onog sata
Kad si meni oko vrata
Bele ruke savila,
I krijući svoje lice
Meni pone nehotice
Tvoju ljubav otkrila?

Sećaš li se onog jada
Kad glas dođe iznenada,
Ko iz vedra neba grom,
Da ja moram odlaziti,
Tebe, dragu, ostaviti,
I moj vozljubljeni dom?

Suza zasja u tvom oku
I vozbudi preduboku
Ranu tužnu srca mog;
Reći ništa ti ne mogoh,
Žalost nema reči mlogo,
Pitaj samo srca tvog.

Otkad s tobom se oprostih,
Odrekoh se sve radosti,
Prazan mi je ceo svet,
Jer bez tebe nema mene,
Ka’no što bez rose vene
U livadi mladi cvet.

Kad će opet danak doći
Da će moji jadi proći,
Skopnit moga srca led!
Kad ću opet sretan biti,
S nežnostju te zagrliti,
Srkat s tvojih usta med!

Spiridon Jović
(1801-1836)