Vratila si mi dane belih ruža,
Donela ljubav iskrenu i čednu,
Da sanjam, kad mi oči prošlost htednu,
Rumen, što žudno čar mladosti pruža.

I, pune sunca, tvoje oči piše
Bezdan saznanja s usne pune laži,
Vaskrsnuv nežnost, koja oko vlaži,
Jer da si Boga iz tvog nedra biše.

U vrt gde leže ispijene čaše
Na rpi cveća i zgažena granja,
Ti blesnu sunce svesnog osećanja,
Da dani krina mađiski se zbraše.

Kad u prah padne idol slavom sliven,
Tužno zacvili logor ogoleo,
Priznaću tajom, sam u sebi skriven,
Da sam te, više no što znaš, voleo.

Milutin Bojić
(1892-1917)