Dijana Ivanović: Gospodine Janiću, kakav je danas odnos između matice Srbije i srpske dijaspore?

Nikola Janić: Odnos matice i dijaspore, nikada nije bio onakav kako se u medijima predstavlja i kako ga političari predstavljaju. Uvek je škripalo i sve te godine masovnost naše dijaspore nije iskorišćena za dobrobit matice, ali i za samo rasejanje. Odnos je selektivan zavisno od toga s kim razgovarate, šta hoćete. Vrlo malo je toga u šta mogu da uprem prstom i da konkretno kažem: ovo je dobro, ovo smo uradili zajedno.

Dijana Ivanović:  Nedavno je usvojen Zakon o diaspori. Da li to polako vraća poverenje dijaspore u maticu, pre svega u jednu potpunu demokratizaciju zemlje? Jer, tu je uvek bilo neko nezadovoljstvo sa vaše strane , u odnosu na Srbiju.

Nikola Janić: Ne. Zakon o dijaspori ima samo tu vrednost, da je to prvi zakon donešen gde se pominje dijaspora, da se odnosi na dijasporu. Međutim, taj zakon ne daje dijaspori ni deseti deo onoga što recimo daje naconalnim manjinama u Srbiji. To je jedno. Drugo je Skupština, koja navodno, treba da bude krovna, najjača organizacija, i navodno tako da predstavlja svu dijasporu. To je za mene velika karikatura i nema one vrednosti za koje ljudi misle da ima. Na kraju krajeva, kako može jedan skupština da bude validna, ako su oni bez dijaspore unapred odredili koliko predstavnika i iz kojih zemalja će da bude u skupštini. Mi već imamo u Nemačkoj krvljenje oko toga koliko će biti iz jedne a koliko iz druge organizacije. Rad te skupštine će se odvijati uglavnom u jednom danu, gde će biti prisutan predsednik i gde će biti prisutan premijer i ministri. Da li mislite zaista da će premijer i ministri da sede i da slušaju Petra ili Janka iz Nemačke, iz Hrvatske, iz Danske i tako dalje? Ne, oni će govoriti njihovo, a ovi će ljudi da slušaju. Doneće odluke i te donešene odluke, kao i do sada, biće objavljene u medijima, a pitanje ostaje da li će se one realizovati, i da li će od njih biti koristi? Ja verujem da neće.

Dijana Ivanović: A nažalost, ovde se i danas delimo na prvu i drugu Srbiju, na jednu naprednu i liberalnu Srbiju i onu drugu, konzervativnu i retrogradnu Srbiju. Postoji li takva podela i među rasejanjem?

Nikola Janić: Tih podela u dijaspori nema, međutim, ovo što ste Vi rekli, to je tačno. Vi ste izuzetno šarmantna osoba, ali moram da kažem, da krivicu za to dosta snose mediji. Mislim da grešite što uglavnom prenosite izjave i stavove domaćih političara. Rasejanje, dijasporu, ste vi spustili na nizak nivo. Ukoliko neko hoće da pokrene neku konstruktivnu kritiku ili nešto konkretno, kažu: pa to je prepucavanje u dijaspori. Znate, ako su zaista hteli da naše rasejanje bude jako, a to je oko tri miliona ljudi ili nešto više, ako su hteli da se nešto zaista učini, konkretno i korisno za maticu, onda je trebalo napraviti jedan veoma rigorozan inventar: ko je ko, šta je, šta je radio i šta može da radi? Vrlo jednostavno. Ko ste Vi? Vi ste novinar. Šta ste Vi radili? Tu i tu emisiju. Odlično. Šta radite sutra? Pa, ako slušam političare radiću sve, ako ne slušam, malte ne, ništa. Znači, moramo da znamo gde koje vrednosti imamo. Ništa drugo. Ministarstvo spoljnih poslova treba da ima jednu posebnu službu, poseban ogranak za dijasporu. Ali, i to Ministarstvo spoljnih poslova … na svom sajtu ima rubriku: dijaspora. Ušao sam na njihov sajt. Srpski savez iz Švedske čiji sam ja predsednik, preselio se iz Malmea u Štokholm pre mnogo godina. Znate koja adresa i telefoni stoje na tom sajtu danas? Oni od pre devet godina! Gospodin Srećković, ministar za dijasporu mi je letos rekao, kad sam mu to pomenuo kao jedan primer o ponižavanju dijaspore, a da se razumemo, nije u pitanju moj privatan broj nego telefon organizacije koju predstavljam, koja je imala 12 700 članova. A sada ima 11 200, jer smo mi isključivali one koji ne funkcionišu kako treba. (Plus nešto više od 3.000 članova omladine, pa nas je danas zajedno sa omladinskom orgtanizacijom više od 14. 200) Dakle dužan sam da predstavljam tu organizaciju, a ministar mi je rekao: ah, pa to je sitnica, to ćemo da ispravimo. Gospodine Srećkoviću: (Janić gleda u kameru i broji na prste) juni, juli, avgust, septembar, oktobar, novembar, decembar. Sedam meseci. Nije ispravljeno…

Dijana Ivanović: Zašto je to tako?

Nikola Janić: Pokušavam sam sebi da objasnim zašto se ponižava trećina državljana ove zemlje, koji daju 15 posto u budžet Srbije? Koji hrane toliko ljudi. Koliki bi socijalni teret ove države bio bez… ne bi mogla da ga podnesu, da nije dijaspore. Dolazim do nekoliko zaključaka. Jedan je, da, kao što sam malo pre rekao, zapadnim zemljama ne ide u račun da imaju dobro organizovanu etničku dijasporu. Tražili bi smo da to ne čine, što se čini našem narodu. Drugo je da će uskoro doći mogućnost da naša dijaspora glasa putem Interneta. I da je to iz tih razloga jer nisu sigurni gde imaju podršku dijaspore. A da se dijaspora odvaja od matice govori i rad Satelitskog programa RTS-a, koji se posebno emituje za nas. Krše naša osnovna ljudska i demokratska prava, jer to nije isti program koji vi gledate u matici, tako što ću ja sutra da glasam za nekog ili nešto, o čemu imam drugačije informacije, od onih koje vi, građani u Srbiji imate? Ubeđeni smo da prvo satelitski program treba da počne da emituje isti program koji i vi gledate ovde u matici. Da budemo isto informisani. Drugo je, što sam rekao na početku razgovora: Naše ministarstvo za dijasporu, naša matica mora da znaju, koga gde imaju, ko nešto može i ko ne može. A šta se radi, što je veoma opasno, i za narod, i za državu? Prihvataju se, i favorizuju neke organizacije i neki ljudi koji nemaju nikakve šanse da implementiraju ono, što se ovde predstavlja da mogu. Time je država i narod u gubitku. Evo samo jedan primer, koji sam navodio mnogo, mnogo puta. Ali znate, pošto se i ovde svakodnevno političari ponavljaju, dozvoljavam sebi da se i ja ponovim po tom pitanju. Nas ima oko tri miliona u rasejanju. Odbacimo 90 posto, ostane nas trista hiljada, odbacimo i tih trista hiljada, ostane nas trideset hiljada. Zbog najvećih nevernih Toma, kako se kaže u narodu, da odbacimo i tu 90 posto. Niko ne može da kaže da od 3 tri miliona nas u svetu, ne postoji 3000 hiljade Srba, koji su ili intelektualci ili biznismeni ili su uključeni u društveni rad, da neće da se angažuju, i na sve moguće načine da šire istinu o dešavanju srpskom narodu. O nepravdama koje nam se svakodnevno čine. Zamislilte, ako jedna vlada, jedni mediji, studentske organizacije i fakulteti, dobijaju nedeljno tri hiljade pisama, sa pitanjem: zašto kršite naša ljudska prava? Zašto sa našom zemljom radite ono, što ne radite ni sa jednom drugom? Zašto je, recimo, švedska vojska otišla na Kosovo? Otišli su na osnovu odluke švedskog parlameta, da bi pomogli da se rezolucija 1244 sprovede u delo.  E sada, ja ovih dana razmišljam, a ramišljao sam i pre godinu dana, i sve više i više razmišljam o tome… inače sam predsednik jedne nevladine organizacije Hjuman vojs, koja ne dobija novac ni od jedne vlade, da vidimo ko je promenio tu odluku švedskog parlamenta? Jer mi nije poznato da je donešena druga, pa da vidimo ko je menjao odlučeno i ko je radio suprotno toj odluci? I šta je dovelo do toga da Švedska, članica Ujedinjenih nacija, ignoriše Rezoluciju 1244 i radi ono što su radili na Kosovu, a bila je i jedna od prvih zemalja koja je priznala Kosovo.

Dijana Ivanović: Rekli ste da se ovde u Srbiji kao predstavnici dijaspore promovišu ljudi koji tamo nemaju takve pozicije kakvim se ovde predstavljaju, zapravo nemaju takav uticaj kakav bi bio koristan u Srbiji. Kome odgovara takva pozicija, kome odgovaraju takvi odnosi? Kome odgovara da ti ljudi budu ovde promovisani i navodno na čelu dijaspore?

Nikola Janić: U interesu države, sigurno nije. U interesu srpskog naroda sigurno nije. Prvenstveno u maticama, kad kažem maticama, govorim i o Republici Srpskoj. Daću vam jedan primer: Na vidovdanskim danima dijaspore, ove godine u Beogradu, bio je i gospodin Dodik iz Republike Srpske, izneo sam predlog: Da matice i rasejanje, što hitnije osnuju jedno telo, jednu grupu profesionalnih ljudi, koji se razumeju u to, znaju, kako ćemo da počnemo da radimo, da menjamo imidž koji sada imamo. Ustvari da iznesemo novu sliku o Srbima i Srbiji, o Republici Srpskoj. Gospodin Dodik se zahvalio, jako ljubazno na tom predlogu. Taj predlog sam podneo vladi, a niko se nikada nije oglasio. Mi smo godinama tražili da iznosimo globalnu istinu o dešavanjima na ovim prostorima. Znači … evo daću vam primer Srebrenice. Ne daj Bože, da je u Srebrenici ubijeno 20 hiljada muslimana, mi to, u tom slučaju, moramo da priznamo. Ali tako nije? I ne možemo da prihvatimo da svet priča o 8, 7, 12, a da ćuti o 3,5 hiljade ubijenih naših ljudi u okolini Srebrenice, u Bratuncu, i dalje… Ljudi, ni živi ni mrtvi, nisu truo krompir, i ne mogu tako da se broje. Onoliko koliko za ima dokaza, toliko ih je ubijeno u Srebrenici. Onoliko koliko ima dokaza, toliko ih je ubijeno u Bratuncu. Svaki je život isto vredan. I mi nikako, ne bi smo negirali ono šta se zaista učinilo sa srpske strane. Ali, od samog početka rata u Bosni,  uvek kada su muslimani učinili neki zločin, to objašnjavalo njihovom potrebom da se osvete, da su to učinili iz osvete. A kada su se Srbi svetili što su pobili njihovu decu, zakuvacali ih na vrata, klali, ubijali, mudžahedini im sekli glave, tada su Srbi, eto, samo činili zločine. Mi moramo da imamo dijalog sa Vladom Republike Srpske, moramo da imamo dijalog sa Vladom Srbije. Ali osnovno je da moramo da znamo globalnu istinu dešavanja na ovim prostorima, a posebno za vreme rata, a i posle rata, da upoznamo zapadnu javnost sa time. Gospodin Srećković je novembra meseca 2008-me u Švedskoj, u našim prostorijama doslovce rekao: da, slažem se sa Vašim predlogom i zahtevom, mora da se napravi inventar srpske dijaspore. Umesto da to urade, oni stvaraju jatake i prljave doušnike, koji će da im dostavljaju laži, da bi ih koristili protiv onih koje ne mogu da slome, i privole da rade ono što ljudi neće da rade. Ima puno takvih ljudi, a problem je i u tome, što se veliki broj intelektualaca, biznismena, politički aktivnih, jakih ljudi, povukao. Takvih je dijaspora prepuna. Sve su polako uklonili, i ja to ne mogu da shvatim, umesto da budu zahvalni što dijaspora hoće konstruktivan dijalog. Ni jedna konstruktivna stvar, ni jedan konstruktivan predlog u ovoj državi, nije sproveden u delo.

Dijana Ivanović: A dvojica Vaših sugrađana Karl Bilt i Marti Ahtisari imali su veoma veliki uticaj na politički život Srbije zadnjih 15 do 20 godina. Znamo kako ovde gledamo na njihovu politiku. No, kako vi u dijaspori gledate na to? Da li se potpuno slažete sa nekim preovladavajućim stavom ovde ili pak, nekako drugačije iz te pozicije u kojoj ste, vidite tu njihovu političku ulogu u Srbiji?

Nikola Janić: Sa gospodinom Biltom sam i dežurao na televizijskim i radio stanicama za vreme rata i bio sam sa njim u više diskusija. Bio sam na konferencijama. Gospodin Bilt je jedno vreme pokušao da se odupre američkoj arogantnosti, interesima… pokušao je da bude korektan koliko može. I to mu nije uspelo. Gospodin Ahtisari…  na jednoj konferenciji u Štokholmu, sa gospodinom Ahtisarijem sam imao ozbiljnu diskusiju a dao sam mu i jedan perm sa fotografijama žrtava na Kosovu, i pitao ga: Da li je tačno da je on u enklavama bio samo dva i po sata za svo vreme koje je proveo na Kosovu, i on je to potvrdio. Ali, ono što je veoma interesantno je da je on, kada smo u razgovoru sprat više…  gde je bilo prisutno dosta ljudi, doslovce rekao: da je na pregovorima u Beču on izneo predlog mogućnosti eventualne podele Kosova. Srpska strana, nije htela da diskutuje o tome, nego se samo nasmejala i… Kada govorimo o Kosovu, moramo da progovorimo i rečima koje nama Srbima nisu drage. Kako i na koji način vi mislite da Srbija može da zadrži dva miliona Šiptara, ako oni neće sa nama? Drugo je da mi ne možemo da prihvatimo da Kosovo nije srpsko, jer, ono jeste srpsko. Ali, pogledajte, za 10, 20, 30 godina, koliko će biti Šiptara, a koliko će biti Srba? Koliko će udžbenika u školama zapadnih zemalja biti puno sa neistinom, ako mi ne krenemo već sada da to ispravljamo? Koliko će udžbenika stvoriti permanentnu sliku da je Kosovo zemlja koju su Srbi okupirali? Treće pitanje je: ko će da štiti naše ljude koji ostanu da žive na Kosovu? Srpska vlada to ne može. Srbija to ne može. Opet je dijaspora ta koja to može. Jer, naš poreski novac plaća recimo deo koštanja švedske vojske i policije na Kosovu. Naše kolege iz Nemačke plaćaju nemačku vojsku, u Engleskoj englesku i tako dalje. Mi možemo tu da pritiskamo, da tražimo prava za naše ljude. Ja sam kao predsednik Hjuman vojsa, govorio o raportima gospođe Sonje Biserko (Helsinškog odbora) po pitanju Kosova. Oni su lažni, oni su netačni, oni su modifikovani… a u medijima u Srbiji, vi vrlo teško možete to da iznesete. To se ne dozvoljava a raporti nevladinih organizacija, bez obzira kakvi bili, oni su deo podloge za donošenje mnogih odluka koje su 99 posto na štetu Srba i srpskih država. Ja ne mrzim ni Šiptare ni muslimane. Ja ustvari ne mrzim nikoga jer je meni mržnja strana, ali ne mogu da prihvatim… gadim se onih Srba koji pljuju Šiptare, pljuju muslimane, pljuju Hrvate, a mislim da treba da pljunemo na one Srbe, koji neće ono što je nama potrebno i što nam pripada. Drugi se bore za svoj narod i za svoju zemlju. Oni i lažu zbog te njihove zemlje. Oni i ubijaju zbog te zemlje. Mi ne treba da lažemo, mi ne treba da ubijamo, mi treba da menjamo sliku o nama.

Dijana Ivanović: Kakav je pre svega, u Švedskoj, to je područje za koje Vi najbolje znate, odnos mladih ljudi prema ovim problemima o kojima govorimo? A to je odnos prema svojoj matičnoj zemlji i odnos ljudi koji žive van nje, odnosno na to kako poziciono maksimalno mogu da utiču na događaje i prilike u svojoj zemlji. Ima li dovoljno mladog sveta, odakle vi možete da regrutujete ljude koji će nastaviti onaj posao koji Vi radite i baš na način na koji Vi to radite?

Nikola Janić: Postavili ste pitanje… nikada do sada nisam dobio pitanje koje mi nabija takve emocije da teško mogu da govorim. (Janić zadržava „knedlu“ u grlu) Tragično je to, veoma je tragično, da veliki broj naših mladih ne vidi Srbiju, ne vidi Republiku Srpsku. Ne vide da su dužni da pomognu onima koji su ostali sami i ostavljeni od svih. Ali jedan deo … Moram da pomenem, recimo, predsednika omladine našeg saveza ,Srđan Mladenović, koji magistrira spoljno-političke nauke u Švedskoj, hoće da živi ovde u Srbiji. On je rođen u Švedskoj, ali, ja nisam video dete koje se toliko zalagalo za svoj narod. A sa druge strane imamo u Švedskoj ljude, i jednu drugu omladinsku organizaciju, koju izvesni mediji predstavljaju kao velike Srbe, i koji u tim medijima pozivaju na jedinstvo, a mi imamo mejlove, kada smo im slali informacije o Kosovu sa odgovorom: nemojte da nam šaljete informacije o Kosovu, to nas ne interesuje. Isto je i po pitanju Republike Srpske. Bio sam prisutan na sastanku sa predstavnicima, savetnicima gospodina Dodika, u Štokholmu, gde su ti mladi govorili: ja sam pravnik, ja sam ovo, ja sam ono, daću sve za Republiku Srpsku… A mogu da garantujem i da dokažem, da oni rade protiv Republike Srpske. To su stvari koje moraju da se raščiste. Znači, i tragično je, da ti mladi sad prihvataju Švedsku više nego Republiku Srpsku, a najviše ih je iz Republike Srpske iz koje su izbegli. Mladi u Nemačkoj, mislim da je situacija ista. Problem sa mladima u dijaspori je, što neće da se školuju, što vrlo mali broj njih hoće da se angažuje. Mi u Švedskoj radimo na tome da što više mladih uđe u politički život Švedske. Jer kao članovi političkih stranaka, mogu puno da pomognu svom narodu. Neće i ne znam zašto… pa možda sam i ja, dok sam bio mlađi, voleo da se slikam, sad mi to ne znači ništa, možda hoće da se slikaju. Ja to razumem i ne razumem da jedan mlad dečko koji je izbegao, njegovi roditelji ga poveli kad je imao 3, 4 ili 5 godina iz Bosne, ostavili  su svoj dom i potočić koji je žuborio pored njihove kuće, da to dete danas može da kaže: ja hoću, a da radi suprotno. Ne mogu da shvatim da ta deca lažu. Ne mogu da shvatim političare koji to prihvataju. Vi prihvatate ovde svakoga, i mediji i političari. Nemate prava da to radite. Nemate prava zbog budućnosti vaše dece. Haj’mo da te velike reči, „naš narod“, da to izostavimo. Da ne govorimo tako, jer to zvuči „patriotski“. Na kraju krajeva ja mislim da je patriotizam najlepša stvar, ali patriotizam koji znači voleti svoje, a ne mrzeti drugog. Zašto bi recimo gospodin Dodik bio nacionalista, a bivši američki predsednik Buš bio patriota? Koja je tu razlika? Ko je pritiskao Ameriku? Da završim o mladima, medijima i političarima. Znači, nemate prava da lažete ovaj narod. Varate se, ako mislite, da ako ste vi sada na dobrom položaju kao neki političar, kao direktor, kao urednik neke emisije, šta ja znam, i sad je tu šengen, deca mogu da putuju bez viza… Možete da pošaljete vaše dete da putuje. Ali vaše dete može i da doživi sudbinu kakvu je onaj navijač iz Francuske doživeo u Beogradu. Da vam se dete vrati u kovčegu, zato što ga je neko u nekom restoranu ubio kao đavoljeg Srbina. To nemate pravo.

Dijana Ivanović: I na kraju gospodine Janiću, kako komentarišete neke stavove ovde da dijaspora traži previše uticaja i to političkog uticaja u matici? Dakle, osnovna zamerka ovde  jeste: oni ne žive ovde i zašto i po kom principu imaju pravo da kroje kapu, da odlučuju na život u Srbiji, na to kako će se u Srbiji živeti?

Nikola Janić: Na koji način to dijaspora hoće da utiče ovde i na ovaj život? Na koji način? Gde vi imate dijasporu prisutnu? Pa gospođo, mi hoćemo da osnujemo Nacionalni savet srpskog rasejanja. Taj predlog je usvojen jednoglasno na Konferenciji o dijaspori pre godinu dana. Šta je sa time? Ništa. Koja razlika je da recimo, nacionalne manjine imaju nacionalne savete u Srbiji, a da rasejanje ne može da ima Nacionalni savet srpskog rasejanja? Gospodin ministar za dijasporu smatra da dijaspore ne može da se bavi politikom. Gde vi imate prisutnu dijasporu u medijima kod vas, koje je urednike iz… Gde imate predstavnika srpske dijaspore u parlamentu? Pa ko je taj ko je rekao da mi hoćemo da utičemo, da je menjamo? Hoćemo da menjamo. Mi nećemo da rušimo vlast. Nas vrlo malo interesuje u suštini ko je na vlasti. Ali, nas interesuje da ta vlast radi ono što je dobro za Vaše dete, za njegovo dete, za moje dete. Na koji način neko misli da dijaspora hoće da se „meša“ ovde? Hoćemo, ali kada budemo mogli da glasamo kao i vi, kada budemo mogli da gledamo iste televizijske programe koje i vi gledate, kada nema poseban satelitski program, kada RTS recimo, napravi dogovor sa Ministarstvom za dijasporu da rade „namenske emisije“. Kada mi budemo informisani o Srbiji, isto kao što vi budete informisani, tada i možda hoćemo. Moje mišljenje je da mi koji živimo u rasejanju, nemamo sada moralne osnove da mi biramo ko će da bude gradonačelnik u Čačku, primera radi, jer mi ne živimo u Čačku. Ali, mi možemo da učestvujemo na jednom drugom nivou. Naša diplomatija ima svoj posao i oni to moraju da rade. Ali, toliko toga ima što diplomatija ne može, a što rasejanje može. Imate toliko toga što diplomatija ne sme da izgovori,  ne samo po tim principima diplomatije, nego uopšte ne sme. A mi smemo. Znači, nećemo mi da se mešamo u život ove zemlje, mi hoćemo da živimo u ovoj zemlji kada dođemo. I hoćemo da naši najdraži koji su ovde ostali, da u ovoj zemlji žive život.

Dijana Ivanović: Gospodine Janiću, hvala Vam puno na ovom intervjuu.

Proizvodnja Politikum, januar 2010.